Мисионарски Одбор Св. Висарион Сански

МИСИОНАРСКИ ОДБОР при цркви Св. Арх. Михаила у Ванкуверу посвећен је неговању и ширењу традиционалне православне духовности у свим њеним видовима. Постојање мисионарског одбора предвиђено је Правилником ЦШО Св. Арх. Михаила члан 43, док члан 46 дефинише основну делатност одбора:

Мисионарски пододбор води рачуна и помаже Управном одбору у што бољем остваривању циљева црквено школске општине у њеној верско-националној мисији. Основне делатности Мисионарског одбора су следеће:

Да настоји да се број чланова увећава и живи у међусобној слози и братској љубави помажући се узајамно у хуманитарно-социјалним активностима;
Да обезбеђује и брине о набавци и штампању религиозних и националних књига, као и памфлета, публикација и билтена, Парохијског гласника ЦШО;
Да одржава контакте са сестринским црквама других националности и добротворним организацијама;

АКТИВНОСТИ ТОКОМ БОЖИЋНОГ ПОСТА

Током Божићног поста 2011. год. сваке суботе увече са почетком у 17 часова одржаване су духовне вечери у просторијама цркве Св. Арх. Михаила у Брнабиу. У склопу тих вечери имали смо Вечерњу службу, затим читање и тумачење Светог Писма (почевши са Старим Заветом), и након предавања разговоре о вери са свештеником Десимиром Видовић. Током прославе Божићних празника чланови овог одбора активно су учествовали у организацији свечаности.

ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ

Почетком децембра 2011 одштампан је приручник за чтеце, појце и служитеље олтара Божанствена Литургија Св. Јована Златоустог. Крајем истог месеца отштампана је брошура Увод у Свето Писмо Старог Завета.

ТРОПАР Св. Висариону гл. 3.

Борче за православље, анђелском трубом будио си у душама верних смелост, да исповедају праву веру, хранивши народ истином и јасном науком. Велика су била дела труда твојега, велика усрдност за проповедање, велики је био и плод твоје праведне борбе, увек помињани војниче Христов, свети Висарионе.

КОНДАК Св. Висариону гл. 4.

Сагледавши данас све наше невоље, с неисказаном радошћу славимо успомену на тебе, прехвални заштитниче Православља. Будући наоружан силом Христовом, пожњео си славне победе за православни народ. Био си прави Небески весник и претрпео си мученичко страдање, свети Висарионе.

Св. преподобномученик Висарион Сарај

Аутор: Радован Пилиповић

У српско-румунским црквеним односима XVIII века Св. Висарион Сарај представља харизматичну личност чија је борба за чистоту вере била пресудна да ердељски Румуни не оду на страну уније.

Живео је у тешким и метежним приликама XVIII века. Његово Житије показује да је и у таквим временима могуће истрајати на путу благочашћа, у одговорности за другога и уздићи се кроз подвиг ка небеској Истини, без обзира на околности оптерећујуће свакодневице. Посматрано историјски, Св. Висарион Сарај је напредовао у богопознању проживевши у различитим географским зонама. Његово житије се распрострло од обала реке Сане у Босанској Крајини, до Свете Земље, преко славонске обитељи Пакре до српског Баната и румунског Ердеља. Последњи поменути крајеви су духовна постојбина и место земаљског живљења неколицине светитеља XVI и XVII века: Св. Теодора Вршачког, Св. Рафаила Банатског и Св. Јосифа Темишварског. У Ердељу (данашња северозападна Румунија) је рођен Симеон Бранковић, потоњи ердељски митрополит Сава „свих Влаха, Срба, Грка и Русина“, који је мученички пострадао 1681. и такође прибројан луку светих.
У српско-румунским црквеним односима XVIII века Св. Висарион Сарај представља харизматичну личност чија је борба за чистоту вере била пресудна да ердељски Румуни не оду на страну уније, здушно подржаване од династије Хабзбурга. Пећка Патријаршија је после 1557. имала епископске катедре североисточно од Темишвара у Јенопољу и Липови, а онамошњи архијереји су поред бројних Срба духовно руководили и румунско становништво. Романско становништво Хабзбуршке монархије (gens valachica) је кроз читав XVIII век било под јурисдикцијом српских карловачких митрополита, све до 1871. године.

МОНАХОВАЊЕ НА ИСТОКУ

Први влашко-румунски хагиографи, писци који су записали понешто о Житију овог угодника нагласили су да је рођен 1714. у месту Мајдан у Босни, од оца Максима и Марије, који су га васпитавали у побожности и који су доцније одселили у суседну Костајницу, на Банији, на доњем току Уне. Млади Никола, како је богоугоднику било мирјанско име, у духовни живот и идејно-аскетски свет Православног хришћанства био је уведен руковођењем монаха из Манастира Липник. Ова светиња је претворена у рушевине турским зулумом 1851. године. Обитељ се налазила на брду Кућан у широј околини данашњег Санског Моста и била је посвећена Св. пророку Илији. Тачнијом анализом података из раних житијних списа, јунак побожне приче, заправо је рођен у неком од села у околини Старог Мајдана, јер је та варошица била рударско-трговачко средиште Боснаске Крајине османског периода. Као урбанизована средина била је, према тадашњим законима, настањена искључиво муслиманским становништвом. О јачини и плодовима духовног живота у средњем току реке Сане нека посведочи и чињеница да је у Старом Мајдану крајем XVII века био центар књиговезачке и преписивачке делатности. Неколико књига Манастира Гомирја преповезивао је у поменутом месту. Дубоке и чврсте везе Српства са Светом Земљом нису заобишле ни Св. Висариона Сараја. Историја српског ходочашћа у Свети Јерусалим датира колико и светосавско трајање. Млади Никола из Западне Босне одлази у Палестиниу. Забележено је како је монашки постриг у лаври Св. Саве Освећеног примио из руку јерусалимског Патријарха Хрисанта. У Лаври борави неколико година, а у отаџбину се враћа преко Св. Горе, где свакако још више узраста у подвигу. У славонском Манастиру Пакра, прима јеромонашки чин и постаје потпуно спреман за све црквене и одговорне задатке које би могао да му повери Патријарх Арсеније IV Јовановић – Шакабента.

ВИСАРИОН САРАЈ У ЕРДЕЉУ

Ердељ или Трансилванија је од 1526. до 1688. била полунезависна кнежевина, са локалном изборном династијом, али под врховном турском влашћу. Хабзбурзи су га у Великом бечком рату освојили од Турака 1687. године. Црквена унија, промовисана са римокатоличке стране, званично је проглашена на саборима у Алба Јулији 1698. и 1701. г., а прихватио је ердељски православни митрополит Атанасије Ангел са свештенством. Он је ставио потпис на акт који је исфорсирао кардинал Леополд Колонић, суштински прозелита, лични исповедник цара Леополда (1657-1705). Народ је почео да се буни и да тражи духовно упориште ради одбране предањске вере. Заправо, читав XVIII век је у Ердељу у знаку борбе румунског народа против Уније. Након пресељења у нове крајеве и Патријарх Арсеније III Чарнојевић полаже право на јурисдикцију над православнима у Банату и јужном Ердељу. Три његове епархије – вршачка, темишварска и арадска су поред Срба настањене и Румунима. Добар познавалац српске и румунске историје овог столећа Никола Гавриловић је записао: „Никада румунски народ у току читаве своје историје није толико патио због свог припадништва Православној прадедовској вери колико у овом XVIII веку. Лишени својих материјалних добара, стоке и новца, тучени до крви, затварани месецима, па и годинама, Румуни нису ни по коју цену хтели да приме унију“.
Патријарх Арсеније IV Јовановић – Шакабента (1725-1748) сматрао се, након емиграције у земље аустријско-немачког ћесара, поглаварем свих православних у Монархији без обзира на њихову посебну етничку припадност. Он се титулише као „Архиепископ Пећки и Патријарх Илирико-серблије“, конструкцијом која има мешавину средњовековних традиција и барокизирајућег поимања географског простора, тј. савремене јурисдикције. У другој широј титули Арсеније је „Архиепископ Пећки, свих Срба, Бугара, Поморја, Босне, Подунавља и целог Илирика Патријарх“. Његови наследници, карловачки митрополити друге половине XVIII века, су „архиепископи и митрополити народа словеносрпског и угровлашког“. Патријарх Арсеније је послао у Ердељ који је био под притиском унијатске пропаганде најбољег монаха кога је имао, Висариона Сараја, ученог, неукаљаног монашког подобија, доброг проповедника и ватреног присталице Православља.
Према унијатској пропаганди и језуитској казуистичкој теологији, јеромонах Висарион истиче искуствено богословље. Његово време проведено у Св. Земљи и на Св. Гори, уродило је плодом живе речи, он из убеђења народу проповеда предањског Христа, очуваног у учењу и богослужењу Васељенске Цркве. Висарион иде, беседи, окупља народ. Притиснути мисионарима са Запада, под ударом државног законодавства које фаворизује унију, Румуни и Срби у калуђеру виде трачак наде. Висарион иде од града до града, села до села, задржава се у Сибиу и Селиштима, а у Липови на граници Баната и Ердеља, на високом брду поставља велики дрвени крст, који постаје култно место окупљања и духовног окрепљења православних. Народ долази са свих страна да чује поруку Висариона Сараја, српског калуђера из Крајине, који је прошао добре аскетске школе Св. Земље и Св. Горе. Унијатски епископ, понемчени Влах барон Клајн сугерише државним властима да уклоне Висариона. Хапсе га 1744. г., спроводе у тамнице Беча, Темишвара, Деве, злогласног Раба, да би на крају био уморен у затвору Куфштајн у Тиролским планинама.

КАНОНИЗАЦИЈА

Свети Архијерејски Сабор Румунске Православне Цркве је 28. фебруара 1950. године донео одлуку да се Висарион Сарај приброји лику светих и празнује 21. октобра/3. новембра заједно са Светим Софронијем из Чоаре и Светим Опреа Миклушом, са којима се најчешће и представља на иконама. Знајући за Саборску одлуку сестринске Румунске Православне Цркве, Патријарх српски Герман се на Светом Архијерејском Сабору СПЦ, одржаном 14. јуна 1962. постарао да се исти датум усвоји за молитвено поштовање овог Божијег угодника, пореклом Србина. Најновија редакција Србљака, издање из 1984. године, има превод румунске службе Св. Висариону Сарају на савремени српски језик, где се на једном месту каже: „Везао си душу своју, преподобни оче Висарионе, за божански Закон и стојећи под светлошћу Јерусалима, неустрашиви заштитниче Православља, позвао си хришћане у борбу за одбрану вере против прогонитеља. Радује се и весели се ердељска земља, преподобни оче Висарионе, јер је у теби добила утеху“.