Парохијско писмо за октобар 2022.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ОКТОБАР 2022. ГОДИНЕ ~

Не љубимо речју ни језиком,
него дјелом и истином (I Јн 3, 11)

Писац ових речи, Свети Апостол Јован, с правом је назван, од својих савремника, Богословом. Као нико пре њега, он је мудро разложио и веродостојно објаснио Христову јеванђелску науку. У трећој глави његовог Јеванђеља записана је универзална истина хришћанске науке и ови стихови Светога Писма сматрају се основом наше вере:

„Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.
Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.
Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега.
А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла.
Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла.
А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16-21).

Истина хришћанске вере апостофирана је као основа нашег живота. У исто време њено чување и исповедање јесте начин на који сваки од нас задобија благодат Божију.
Ако покушамо да ову јеванђелску филозофију применимо на наш српски, страдални, народ, онда ћемо доћи до једног закључка који се лако може сажети у следеће: Наш народ је положио два завета, први је светосавски а други је косовски. Порука светосавксог завета јесте да морамо бранити друге од себе, док је порука косовског завета да морамо бранити себе од других.*

*мисао савременог српског фолозофа и књижевника Веселина Гатала

У испуњењу ова два завета чува се сва свештена историја нашег народа. Покретани љубављу ка Истини (Богу) наши свети преци достојно су градили а потом и чували идентитет нашег народа. Оно што ми као њихови наследници непрестано заборављамо јесте да су они сву своју наду положили у Бога. Вера у Бога била је увек основно начело њухових живота, а све према Св. Писму: „А Без вере није могуће угодити Богу, јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да он награђује оне који га траже. (Јев. 11, 6).

Често се ми заваравамо и наше завете Богу називамо митовима, а митологијом све оно што је део историје. То је, на жалост, реалност нашег народа данас, док је једино објашњење зашто се то дешава уствари наша слабост да одржимо те завете. Даћу један конкретан пример за то. У западном свету на празник Светог Апостола Луке изводи се Богу мрски маскенбал, готово сатанистичка сеанса звана Ноћ вештица (Halloween). Под изговором забаве и дружења деца се облаче у разноразне костиме, често се родитељи одлучују да костими не буду претерано окултни (костури, вампири, вештице итд.) већ се деца облаче у костиме супер хероја, принцеза итд. Колико је свеједно какав се костим бира видимо код деце у годинама сазревања где се готово под обавезно бирају крајње вулгарни и девијантни костими. Ако застанемо на секунд и замислимо се над овом ситуацијом можемо ли дати одговор на просто питање да ли ми можемо остати у вери православној, да ли ми можемо узети у уста име Светога Саве и Цара Лазара, а у исто време прљати душе наше деце тим нечистим, неприродним, гнусним и ненормалним „празником“? Наравно да не можемо, јер и Христос нам је у Св. Писму рекао да не иду светлост и тама заједно. Не може се душа православног детета огрнути у одећу вештице или вампира јер су то симболи нечастивога.

Због свега горе реченог молим вас и позивам да не дозволите деци да учествују у том Богу мрском светковању јер: „Срцем се верује а устима се сведочи“ (Рим. 10, 10)

У Брнабију дана 29. септембра 2022. године,
свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ ОКТОБРУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

Преп. Петка — Параскева.
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу”. Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.

Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски.
Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год.

~ PRIEST’S LETTER FOR OCTOBER 2022. ~

Let us not love in word or in tongue,
but in deed and truth (1Jn 3:18)

Saint John the Apostle was rightly named the Theologian. Like no one before him, he explained Christ’s gospel teaching. In the third chapter of his Gospel he marvelously summarized the essence of Christian doctrine in just a couple veses:

For God so loved the world that He gave His only begotten Son, that whoever believes in Him should not perish but have everlasting life.
For God did not send His Son into the world to condemn the world, but that the world through Him might be saved.
He who believes in Him is not condemned; but he who does not believe is condemned already, because he has not believed in the name of the only begotten Son of God.
And this is the condemnation, that the light has come into the world, and men loved darkness rather than light, because their deeds were evil.
For everyone practicing evil hates the light and does not come to the light, lest his deeds should be exposed.
But he who does the truth comes to the light, that his deeds may be clearly seen, that they have been done in God.”(Jn. 3, 16-21)

This evangelical philosophy can be easily summarized as follows: Christian’s people made two vows, two covenants. The first is to defend others from ourselves and the second one is to defend ourselves from others.
By fulfilling these two covenants Church fathers preserved the authenticity of Christianity. Faith in the Almighty God was a central part of their lives. Their life motto was: Without faith it is impossible to please Him, for he who comes to God must believe that He is, and that He is a rewarder of those who diligently seek Him. (Heb. 11:6)
For many people who call themselves Orthodox Christans today, this idea of giving up yourself to Christ is considered to be a myth. We often deceive ourselves with the idea that modesty and humility have no value in today’s society. We are thrilled to accept and adopt anything that seems to be likable by the world. I will give one concrete example for that. In the Western world, and unfortunately in many eastern orthodox countries including Serbia, on the feast of Saint Luke the Apostle and St. Petar of Cetinje, a satanic session called Halloween is performed. Under the pretext of having fun and socializing, children dress up in various costumes, often parents decide that the costumes should not be overly occult (skeletons, vampires, witches, etc.) so children dress up in costumes of superheroes, princesses, etc. It’s often a case that older kids and young adults choose extremely vulgar and deviant costumes. They go around their neighborhoods asking for candies and other threats. Young adults often attend organized parties dressed up like mythical creatures or in many cases worse things than that. If we stop for a second and ask ourselves: can we call ourselves Orthodox Christians and at the same let our children participate in that occultic rite? Of course we can’t! Many will ask, but why? It’s just kids having fun, there’s nothing deviant or satanic in that.
Our Lord Jesus Christ told us that we can’t serve two masters. It’s either Him or somebody else. Many people today pledge their loyalty to three false deities: first one is “full fridge” (food), second one is fun (entertainment) and third one is dollar. To be a Christian in today’s world needs courage and perseverance. We all understand that it’s not easy but it’s not supposed to be easy. Lord told us: In world you will have tribulations, but He also said: Be of good cheer, I have overcome the world. (Jn. 16:33).

Once again I urge you, do not allow your children to participate in Halloween in any way. Keep them home for that day, bring them to Church. Take the day off from your work and spend that day with them.

Reverend Sinisa Milutinovic

MAJOR FEAST DAYS IN OCTOBER:

THE VENERABLE PARASCEVA (PETKA)

This glorious saint was of Serbian descent, and was born in the town of Epivat between Selymbria and Constantinople. St. Parasceva’s parents were wealthy, devout Christians. They also had a son, Euthymius, who was tonsured a monk during his parents’ lifetime, and later became the famous Bishop of Madytos. The virgin Parasceva always yearned for the ascetic life for the sake of Christ. After her parents’ repose, she left her home and went first to Constantinople, then to the wilderness of Jordan, where she lived the ascetic life until old age. Who can express all the labors, sufferings and demonic temptations that St. Parasceva endured in the course of her many years? In her old age, an angel of God once appeared to her and said: “Leave the wilderness and return to your homeland; it is necessary that you render your body to the earth there, and your soul to the habitation of the Lord.” St. Parasceva obeyed, and returned to Epivat. There she lived for two years in ceaseless fasting and prayer, then gave up her soul to God and took up her abode in Paradise. St. Parasceva entered into rest in the eleventh century. Over the course of time her relics were translated to Constantinople, to Trnovo, again to Constantinople, and then to Belgrade. Her relics now repose in Romania, in the town of Iasi. In Belgrade, the well of St. Petka miraculously heals the sick who draw near with faith in God and love for this saint.*)
——————–
*) The Greek Synaxarion records the miraculous assistance of St. Parasceva on the island of Chios in the year 1442 A.D. A certain Hieromonk Ambrose was celebraing vespers in the Church of St. Parasceva. There was no one else present in the church. Toward the end of vespers, a terrible storm struck with a great roar, and it rained torrentially the entire night. Ambrose was unable to leave the church. Thinking that the whole island would be flooded and everyone would perish, he began to pray to St. Parasceva to save his homeland and to appease God’s righteous wrath. Before dawn, sleep overcame Ambrose. It seemed to him as though the roof of the church disappeared, and he saw a cloud of light in the heights, and within it stood a noble-looking woman at prayer before God. After her prayer, she said to the priest: “Ambrose, do not be afraid, your homeland is spared,” and the rain ceased immediately. From that time on, St. Parasceva continues to be celebrated very solemnly on the island of Chios.

SAINT PETER OF CETINJE, METROPOLITAN OF MONTENEGRO

Peter was born on April 1, 1749 A.D., in the village of Njeguš. He entered the monastic order at the age of twelve. Following the death of Metropolitan Sava in 1782 A.D., Peter became the Metropolitan and ruler of Montenegro. This glorious man dedicated his entire holy life to his people. He worked with all his strength to reconcile the quarreling clans of Montenegro, and strove mightily to defend the land and people from greedy aggressors. He succeeded in both tasks. He is especially glorified for his victory over Napoleon’s army in Boka and Dalmatia. He was very strict with himself, and with everyone else he was just and condescending. Peter lived in a small cell like a simple monk even though he was a prince over the people. He reposed on October 18, 1830 A.D. His miracle-working relics repose, incorrupt, in the Monastery of Cetinje. The Lord glorified him in the heavens and on earth as His faithful and long-suffering servant.