Парохијско писмо за новембар 2022.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА НОВЕМБАР 2022. ГОДИНЕ ~

Блажен је пут којим данас идеш душо,
јер ти је припремљено место покоја.
(стихора са опела)

Са ових неколико речи, драга браћо и сестре, откривена је истина човековог постојања. Ми се надамо и чезнемо да чујемо ове речи на кончини нашег живљења. Од нас, заправо, зависи да ли ће нас Господ овим речима позвати себи, јер према речима Св. Апостола Павле: Ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложци, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће насљедити Царство Божије.“ (I Кор. 6. 9-10). Дакле, из ових речи више је него ли јасно за кога је припремљен живот вечни у Царству небескоме.

Ми хришћани верујемо да нам је овај живот поверен да својом вером и добрим делима задобијемо Царство небеско. О овоме говори и Св. Ава Јустин када каже: „Време је припрема за вечност“, самим тим наш избор у овоме времену и у овоме животу јесте наш избор за читаву вечност. Уколико човек изабере тесан, узак и трновит пут правде и истине наследиће Царство небеско, ако ли се пак човек одлучи за широк пут неправде и греха осудиће себе на паклене муке.

О бесмртности, односно вечности, човековог бића тј. његове душе говорио је сам Господ Исус Христос у својој јеванђелској проповеди. Поред тога истинитост ове чињенице објашњавали су и потврђивали многобројни свети: оци, мученици, пророци и праведници. Можда најлепше сведочанство о вечности човекове душе долази нам од тринаестог апостола Фјодора Достојевског, како га назива Св. Ава Јустин, он између осталог каже: „Ако Бога има, онда сам ја бесмртан“, а с друге стране сам Ава Јустин у једној од својих беседа поручује окуопљеном народу да барем један пут дневно кажу самоме себи: „Ја сам вечно биће!“ Ове речи најбоља су опомена човеку да поведе рачуна како проводи своје дане на овој земљи. Мора нам бити јасно да постоји “живот у Христу” по Светом Николи Кавасили али и живот ван Христа који на крају крајева и није живот.

Можда најлепше речи записане у Св. Писму, јесу речи родитеља који је довео сина да га Господ исцели, тада му Господ рече: „Ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. И одмах повика отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози моме неверју“ (Мк. 9, 23, 24). Када би свако од нас узвикнуо ове речи пред Господом. Када би смо само схватили да без Христа и мимо Христа ми немамо никога и ништа. Ни наша прошлост, ни садашњост, ни будућност, ни отаџбина, ни породица, нико и ништа без Христа су. С Њим све наше добија смисао, суштину, укус, постојање, а без Њега све је тама. Нећа нас спасити то што смо од истога рода као Св. Немањићи, Св. Василије Острошки, Св. Владика Николја, Господ ће од камења подигнути Савине потомке. Њихове молитве за нас грешнике јесу велике пред Господом али од нас зависи да ли ћемо ми кренути њиховим путем или ћемо се приклонити путу безбожника. Господ је увек наш народ награђивао добрим пастирима и они су диван пример како српска душа може да засија небеском светлошћу, тако да сваки који чини безакоње не одриче се само своје вечности, он се одриче Христа а заједно са њим и Св. Саве и Св. Кнеза Лазара и нешег распетог Косова и Метохије итд. „Срб је Христов, радује се смрти“ ове речи изговори Св. свештено-муч. ђакон Авакум, пред своју смрт, радујмо се браћо и сестре праведничком скончању нашег живота, али стрепимо и тугујмо због наших безакоња.

У Брнабију дана 28. октобра 2022. године,
свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ НОВЕМБРУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ роди се у градуСолуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише.

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.

~ PRIEST’S LETTER FOR NOVEMBER 2022. ~

Divine Liturgy can’t be seen only as a Holy Mystery (Sacrament), but rather as revelation of the life in Christ. People gather in “one holy Catholic and apostolic Church”^† and become one in communion with the body and blood of Christ.

The Divine Liturgy is the full expression of the Orthodox Church. It is our expression: of God (that God is with us and that we are with God), of the world, man and the Church. Those four components are all explained and united in one expression – Divine Liturgy. Being united with Him we become His body (Church), a body of God’s people who are created by God to inherit Heavenly Kingdom.

However, the Liturgy and liturgical life in the Orthodox Church are not limited to the temple. From the very beginning of life in Christ, from the moment of Baptism and through all further everyday life, man is educated by and lives the Eucharistic. This way the life we live prior to the Liturgy, before coming to the temple for the Holy Eucharist, is in fact a constant proscomedy, a constant preparatory bringing and offering. After the Liturgy, leaving the Church, Christians brought up in the Orthodox, Eucharistic way; continue their life and their work in the world also in a liturgical way.

The education of Christians in the world cannot have any other goal than the goal of the Liturgy: to save man from sin, decay and death, to save him from the power of the devil, and to unite him with Christ, to join him in the Body of Christ – the Church. This means that no other goal of education can replace the only ultimate goal of man – deification, which only represents the fullness and authenticity of the true being and human life. Christian education consists in introducing Christ into us and into our life as a living and active principle. This kind of education is only possible with us acquiring the Holy Spirit. Only by the grace of the Holy Spirit are we capable of offering one’s life, one’s deeds and all one’s own.

It is possible to acquire and have the Holy Spirit through all things and all the deeds of man, because man is the work of God and lives in a world which is still God’s world and God is present in it. But acquisition of the Holy Spirit takes place under the condition which is so clearly expressed in the liturgical prayers: “May the Gentle Spirit of Your grace descend on us and on our deeds … thinking and creating everything in our lives that is pleasing to You.”

Liturgical life means to do everything for the sake of pleasing God, for the love of God, that measure should become the rule and content of the entire life and work of every Christian and, of course, the rule and content of all our upbringing and education. What pleases God the most in all our human life is the Holy Eucharist offered to Him by the Church of His Only Begotten Son. That is why our whole life, as members of the body of the Church of Christ, should be one uninterrupted Eucharist, one constant liturgy. The Eucharistic and liturgical measure and canon, as a measure of all things and all our actions, should be embodied in our educational work. That is why it is necessary to first renew in ourselves and in our disciples this Eucharistic life, this way of liturgical and Eucharistic living and action. Then our upbringing will always be renewed by our Eucharistic and liturgical experience, always renewed and always remaining faithful to the living tradition of the liturgical life of the Orthodox Church.

Reverend Sinisa Milutinovic

^†Niceno-Constantinopolitan Creed

MAJOR FEAST DAYS IN NOVEMBER:

THE HOLY GREAT-MARTYR DEMETRIUS
This glorious and wonderworking saint was born in Thessalonica of noble and devout parents. Implored of God by childless parents, Demetrius was their only son, and so was raised and educated with great care. Demetrius’s father was a commander in Thessalonica. When his father died, Emperor Maximian appointed Demetrius as commander in his place. As he appointed him, Maximian, an opponent of Christ, particularly recommended that he persecute and exterminate the Christians in Thessalonica. Demetrius not only disobeyed the emperor but openly confessed and preached the Lord Jesus Christ in the city of Thessalonica. When the emperor heard of this he became furious with Demetrius. Then, when he was returning from battle against the Sarmatians, Maximian stopped at Thessalonica to investigate the matter. The emperor summoned Demetrius and questioned him about his faith. Demetrius openly acknowledged his Christian Faith to the emperor and also denounced the emperor’s idolatry. Maximian cast Demetrius into prison. Knowing what was awaiting him, Demetrius gave all his goods to his faithful servant Lupus to distribute to the poor, and joyfully awaited his imminent suffering for Christ the Lord. An angel of God appeared to him in prison, saying: “Peace be to you, O sufferer of Christ; be brave and be strong!” After several days, the emperor sent soldiers to the prison to kill Demetrius. The soldiers found the saint of God at prayer and ran him through with lances. Christians secretly took his body and honorably buried it. Healing myrrh flowed from the body of the martyr of Christ, curing many of the sick. Soon, a small church was built over his relics.
An Illyrian nobleman, Leontius, was afflicted with an incurable illness. He hastened, with prayer, to the relics of St. Demetrius and was completely healed. In thanksgiving, Leontius erected a much larger church on the site of the old church. The saint appeared to him on two occasions. When Emperor Justinian wanted to translate the relics of the saint from Thessalonica to Constantinople, flaming sparks sprang from the tomb and a voice was heard: “Stop, and do not touch!” And thus, the relics of St. Demetrius have remained for all time in Thessalonica. As the protector of Thessalonica, St. Demetrius has appeared many times, and on many occasions has saved Thessalonica from great calamity. His miracles are without number. The Russians considered St. Demetrius to be the protector of Siberia, which was conquered and annexed to Russia on October 26, 1581 A.D.

THE HOLY ARCHANGEL MICHAEL AND ALL THE BODILESS POWERS OF HEAVEN
The angels of God were celebrated by men from earliest times but this celebration was often turned into the divinization of angels (II Kings 23:5). The heretics wove all sorts of fables concerning the angels. Some of them looked upon angels as gods; others, although they did not consider them gods, called them the creators of the whole visible world. The local Council of Laodicea (four or five years before the First Ecumenical Council) rejected the worship of angels as gods and established the proper veneration of angels in its Thirty-fifth Canon. In the fourth century, during the time of Sylvester, Pope of Rome, and Alexander, Patriarch of Alexandria, the present Feast of Archangel Michael and all the other heavenly powers was instituted for celebration in the month of November. Why precisely in November? Because November is the ninth month after March, and March is considered to be the month in which the world was created. Also, as the ninth month after March, November was chosen for the nine orders of angels who were created first. St. Dionysius the Areopagite, a disciple of the Apostle Paul (who was taken up into the third heaven), described these nine orders of angels in his book, On the Celestial Hierarchies, as follows: six-winged Seraphim, many-eyed Cherubim, God-bearing Thrones, Dominions, Powers, Virtues, Principalities, Archangels, and Angels. The leader of all the angelic hosts is the Archangel Michael. When Satan, Lucifer, fell away from God and drew a part of the angels with him to destruction, then Michael stood up and cried out before the faithful angels: “Let us attend! Let us stand aright! Let us stand with fear!” and all of the faithful angelic heavenly hosts cried out: “Holy! Holy! Holy! Lord God of Sabaoth! Heaven and earth are full of Thy glory!” Concerning the Archangel Michael, see Joshua 5:13-15 and Jude 1:9. Among the angels there reign perfect oneness of mind, oneness of soul, and love. The lower orders also show complete obedience to the higher orders, and all of them together to the holy will of God. Every nation has its guardian angel, as does every Christian. We must always remember that whatever we do, in open or in secret, we do in the presence of our guardian angel. On the day of the Dread Judgment, the multitude of the hosts of the holy angels of heaven will gather around the throne of Christ, and the deeds, words, and thoughts of every man will be revealed before all. May God have mercy on us and save us by the prayers of the Archangel Michael and all the bodiless heavenly powers. Amen.