Парохијско писмо за децембар 2022.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ДЕЦЕМБАР 2022. ГОДИНЕ ~

Јер је тако воља Божија
да добро чинећи ућуткујете незнање
безумних људи. (I Петр. 2, 15)

Речи Светога Апостола Петра обавезују хришћане да сваку реч Христову до краја извршимо и испоштујемо. Добро да чинимо тражи се од нас на много места у Св. Јеванђељу, сам Господ, а касније и апостоли, понављали су неопходност дела милосрђа и сваке љубави као потврду наше вере у Христа.

Још у Старом Завету милосрђе је хваљено као пут ка саврштенству. Тако у Кнњизи о Товиту Архангел Рафаило говори о молитви и милостињи као истинским путевима ка Богу: “Добро је молитва са постом и милостињом и правдом; добро је (боље) мало са правдом неголи много са неправдом; добро је чинити милостињу неголи сабирати злато, Јер милостиња од смрти избавља, и она очишћује од сваког гријеха. Који творе милостиње и правде, испуниће се живота. А који гријеше, непријатељи су свог живота.” (Товит 12, 8-10).
Воља Божија је да добро чинећи, сведочимо Христа и тако ућуткамо безумне људе који траже сваки повод да безумно насрну на Цркву Христову, „Која нема мрље ни боре, или томе слично“ (Еф. 5, 27).

Православна Црква одувек је устројавала вернике да својим животима буду најсветлији примери свих догмата које она чува и проповеда. У тропарима (похвалним песмама) многих светитеља каже се да су они: „станови Св. Тројице“, „анђели у телу“, „они који носе Христа у срцима својим“ итд. Сваки хришћанин има ту мисију да понесе Господа у срцу своме и да га ту сачува јер: „Крај вере своје је спасење душа“ (I Петр. 1, 9). Због тога ми у Цркви никада не делујемо сами у тој мисији. Црква је образована као саборна институција где су сви верници сједињени под покровитељством самога Христа. Онај човек који жели самосталну борбу да предузме и тиме себе стави изнад тог спасоносног корпуса верних, светитеља и анђела, гради себе безумником о којем Св. Апостол Петар, на почетку овог писма и говори.

Зашто је јединство чланова Цркве толико битна ствар? Постоји много одговора на то питање, онај који је нашем народу најадекватнији крије се у јеванђелској поуци наше националне крилатице: „Само слога Србина спасава“. Четири просте речи сакриле су у себи читав јеванђелски смисао хришћанске вере. Сложно или саборно спасавати се у Цркви Христовој, јесте мисија свих нас без обзира којој нацији припадамо. Да не бисмо јеванђелске мисли провлачили кроз блато дневне политике, на овоме месту нећемо писати о последицама наше неслоге или несаборности.

Слога (саборност) има неколико својих особина, она је: једнодушна, једномислена, не завиди, не пркоси, не надима се, она је попут савршене љубави (види I Коринћанима 13. глава). Дакле, друга реч за саборност или слогу јесте љубав. Каква ће то љубав спасити Србина, од кога ће га спасити, где ће га то спасење одвести? Овде долазимо до суштине проблема и ако искрено себи одговоримо на ова питања, кроз призму наших одговора добићемо и коначан закључак на речи Апостола Петра са почетка овог писма.
Термин спасења у нашој крилатици је исто тако релативан као и многе друге ставри. За некога је спасење пун фрижидер, за другога је спасење да задобије овоземањску правду итд. Да бисмо правилно разумели појам спасења, уђимо у етимологију саме речи. СПАС –ЕЊЕ; дакле видимо просту творбу речи где је реч Спас (Спаситељ – Христос) онај кои врши одређену радњу својствену Њему. Верујем да знамо и да нам је јасно да суштина Христове делатност на земљи није била спасење рода људскога од глади, рата, неправде, дакле од материјалних невоља и турбуленција, већ од: греха, смрти и ђавола (Преп. Јустин Ћелијски)

На жалост, у нашој историји постоји само један моменат апсолутне саборности, где је цела нација стала на исту страну – Христову страну. То је моменат када је Светитељ Лазар повео читав народ да добровољно душе своје представи пред Господа. Ово није била самоубилачка мисија Светог Кнеза, то је аманет поколењима како се у једноме дану сапира грех, побеђује ђаво и задобија живот без смрти.

Драга браћо и сестре срећан и Богом благословен почетак божићног поста. Нека би нам Господ дао љубави да барем ових 40 дана своја бића сачувамо од клевета, зависти и других дела нечасних.

У Брнабију дана 28. новембра 2022. године,
свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ ДЕЦЕМБРУ НАША СВЕТА ЦРКВА МОЛИТВЕНО ПРОСЛАВЉА:

Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Захарија, отац св. Јована Претече, узевши је за руку уведе је не само у храм него у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

~ PRIEST’S LETTER FOR DECEMBER 2022. ~

For this is the will of God,
that by doing good you may put to
silence the ignorance of foolish men. (1 Pt 2:15)

The Apostle Peter reminds Christians to be respectful to every word of Christ. The Lord Himself and later his apostles repeated the necessity of acts of mercy and all love as a confirmation of our faith in Christ.

Even in the Old Testament, mercy was praised as the path to perfection. Thus, in the Book of Tobit, Archangel Raphael talks about prayer and almsgiving as the true paths to God: Prayer is good with fasting and alms and righteousness. A little with righteousness is better than much with unrighteousness. It is better to give alms than to lay up gold. For alms doth deliver from death, and shall purge away all sin. Those that exercise alms and righteousness shall be filled with life. But they that sin are enemies to their own life. (Tb. 8:8-10)

By doing good, we bear witness to Christ and thus silence foolish people who are looking for every reason to foolishly attack the Church of Christ: A glorious church, not having spot or wrinkle or any such thing (Eph. 5:27)

As Orthodox Christians we are constantly reminded to witness our faith with our lives, in the first place. The Church described those people who lead examplarery life (the saints) as: “the dwellings of Holy Trinity”, “angels in the flesh”, “those who carry Christ in their hearts”, etc. Indeed, our mission is to carry the Lord in our heart and to keep him there for: The end of your faith – the salvation of your souls. (1 Pt. 1:9)

In the Church we never act alone. We are gathered into one body – the body of Christ. The man who wants to undertake an independent struggle and thereby place himself above that saving body of the faithful, saints and angels, is building himself into a fool. It is those kinds of people that Saint Peter speaks at the beginning of this letter.

Dear brothers and sisters, blessed be the beginning of the Nativity fast.

In Christ,
Reverend Sinisa Milutinovic

MAJOR FEAST DAYS IN DECEMBER:

ENTRANCE OF THE MOST HOLY THEOTOKOS: When the Blessed Virgin Mary was three years old, her holy parents, Joachim and Anna, brought her from Nazareth to Jerusalem, to hand her over to God for service according to their earlier promise. The Virgin was adorned with beautiful imperial clothes and ornaments, as befits the daughter of the emperor, the bride of God. They were followed by a multitude of relatives and friends, all with lighted candles. Zacharias, father of St. John the Forerunner, took her by the hand and led her not only into the temple but into the Holy of Holies, into which no one except the archpriest ever entered, and that once a year. Then the parents made a sacrifice to God, according to the law, received a blessing from the priest, and returned home, while the Blessed Virgin remained at the temple.

ST NICHOLAS – THE MIRACLE WORKER: This famous saint, celebrated even today all over the world, was the only son of his famous and wealthy parents, Teofan and Nona. After the death of his parents, Nikolay distributed the inherited property to the poor, keeping nothing for himself. As a priest in Patara, he became famous for his charity. Immediately afterwards, by the miraculous Providence of God, he was chosen as the archbishop of the city of Myra in Lycia. Merciful, wise, fearless, Saint Nicholas was a true good shepherd to his flock. During the persecution of Christians under Diocletian and Maximian, he was thrown into prison, but even in prison he taught people the law of God. Attended the First Ecumenical Council in Nicaea. Merciful, true, loving justice, he walked among people as an angel of God. He died on December 6, 343.