Парохијско писмо за јун 2023. – Priest’s Letter for June 2023.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ЈУН 2023. ГОДИНЕ ~

 

Земаљско је замална царство,
а небеско вавек и до века!

 

Слово о Видовдану!

Ако постоји у Цркви Христовој празник који је непоновљив, посебан, несхватљив и необичан то је онда Видовдан. Ако постоји дан, у нашој историји, који је у исто време тужан, трагичан, прелеп и спасоносан, то је онда Видовдан. Шта је то са овом празником толико посебно, толико небеско?

Св. Ава Јустин Ћелијски у својој предивној беседи из 1966. године, у првих неколико реченица открива нам тајну Видовдана: „Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи своју главу. Куда Свети Кнеже? У Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.“ Кавко је само страшно и необично виђење Св. Јустина, који својим очима види Св. Кнеза Лазара и притом га упита: Куда Свети Кнеже? О каква смелост овога Светога старца. Тај њихов кратки дијалог отворио је сва врата, свих тајни Видовдана.

Да бисмо разумели Видовдан, морамо разумети читаву филозофију светосавског принципа нашег народа који гласи: Све за Хрста – Христа ни за шта! Дакле, није то више питање једног историјског догађаја, где је читав један народ несебично пострадао за своје идеале, одбијајући да се покори и прими туђу веру. Сам подвиг косовских мученика јесте одбрана тог светосавског начела, тог православног искуства вере хришћанске. Ми нисмо на Косову бранили само своје царство, ми смо најпре бранили своје душе и то, не само душе оних људи тога доба, већ душе свих покољења која ће доћи. Нису ли уз гусларске спевове расли сви потоњи наши славни витезови који су дизали буне и устанке и чувало свест о слободи нашег народа. Да су они на Косову положили оружије, одавно не би било вере православне у нашој земљи! Нису ли исти тај косовски подвиг поновили наши преци и у време Великог рата 1914 – 1918, славни Равногорци из 1941 – 1945, па потом и наши оци и браћа из претходног рата?!

Дакле, Срби су несумњиво положили свој страшни испит. Тога дана читав један народ ваздигао је себе у вечно царство Истине. Тада је Небеска Србија добила своје најсјаније звезде које и данас сијају на мрачноме небу људске историје. Не смемо заборавити подвиг и страдање ових људи, јер то нису били ванредни људи непоновљивих караткера, то су били сасвим обични људи који су са вером у Бога пошли да бране своје душе. Ово је нарочито важно да знамо и схватимо у данашње време, када се одиграва једна нова, другачија битка на истом косовском попришту. Данас опет наша народ полаже тај страшни испит и изгледа да свака генерација нашег рода бива стављена пред некакав тест којим треба изнова и изнова да утврђује себе у вери и љубави према Богу и отаџбини.

Ми нисмо сами у овој борби, са нама су сви свети из те Небеске Србије, о којој смо говорили, са нама су и хорови анђела и арханђела који бдију над нашим душама и нашим народом. Све што се од нас очекује јесте да не предамо драговољно оно за шта су Св. Кнез Лазар и други косовски мученици предали своје животе. То страшно сновиђење Светог Кнеза како носи своју главу на тањиру, треба свима да нам је пред очима. За Крст Часни и слободу златну Срби плаћале су генерације наших предака високу цену али ваља знати да је цена губитка наше вере, идентитета или дела територије много скупља. Молимо се премила браћо и сестре, да нам Господ да љубави да издржимо сва искушења и невоље, да се молитвама Светога Кнеза Лазара и свих мученика и новомученика рода нашега и ми удостојимо Небеске Србије!

Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда сада и у све векове. Амин

У Брнабију дана 30. маја 2023. године,
свештеник Синиша Милутиновић

 

У ЈУНУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

1. Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

2. Свети мученик Лазар, кнез српски. Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

 

 

~ PRIEST’S LETTER FOR JUNE 2023. ~

 

Reflection upon: The Effects of Ancestral Sin on Man’s Physical Nature

For our ancestors Adam and Eve the effects of the fall were tragic. Adam turned away from God and by doing so he deprived himself from God’s grace. Evil entered into the world and made an effect on all the aspects of human life.

In the first place sin affected man’s soul by enabling her to experience sorrow and suffering. After the soul sin affected man’s body and manifested itself in the worst possible manner. From then on, the body became subject to suffering, sickness, corruption, and eventually death. Human nature became subject to abnormal conditions. Our original nature was closer to an angelic state. The new mode of human’s nature became closer to a materialistic almost animal state. This is indicated in Genesis 3:22 by the “Garments of skin” which symbolize both its material, animal character, the mortality inherent in it, and also the fact that it is, as it were, added on to man’s true nature.

Another consequence of the fall is a broken harmony between the soul and body. Man lost spiritual perception of the world and turned his focus on the material one. One of the most obvious examples of this kind of behavior is our relationship with our “neighbors” One very well known Latin proverb indicates the state of the fallen human nature and our perception of it: “Man is a wolf to man”. Other men became an object of our desires and soon humanity started creating regulations, laws, to regulate relationships between the people. Something that was unthinkable before the fall.

The story of Adama and Eve, the story of ancestral sin, is of great value for us because it gives us a deeper understanding of who we are. In the first place it helps us to understand all those contradictions that we all experience in our everyday life. Our body suffered change that eventually led to death but at the essence man is still God’s creation and he’s created by the image of God. From there it’s obvious that the body still possesses certain qualities, the most obvious being its harmonious organization and beauty. For the body is indeed the body of beauty, “the temple of the Holy Spirit” (I Cor 6:19) and potentially a “glorious body” (Phil 3:21), being the faithful servant of our spirit’s good intentions.

But at the same time, in conformity with its fallen state, the body is prone to suffering, sickness, and death. We feel its tensions, its needs, its urges, some of which leads us to commit evil. It is then a “body of sin” (Rom 6:6), a “body of death” (Rom 7:24).

Reverend Sinisa Milutinovic

 

MAJOR FEAST DAYS IN MAY:

1. Saint Emperor Constantine and Empress Helen. Constantine’s parents were Emperor Constantius Florus and Empress Helen. Florus had more children from another wife, but with Helene he only had this Constantin. St. Constantine had three great battles when he became emperor: one against Maxentius, the tyrant in Rome, the second against the Scythians on the Danube and the third against the Byzantines. Before the fight with Maxentius, when Constantine was in great worry and doubts about his success, a brilliant cross appeared to him in the sky, all decorated with stars, and on the cross it was written: win with this. The emperor, amazed, ordered a large cross to be made, similar to what appeared to him, and to be carried in front of the army.By the power of the cross, he won a glorious victory over a numerically superior enemy. Maxentius drowned in the Tiber River. Immediately afterwards, Constantine issued the famous Edict in Milan in 313 to stop the persecution of Christians. Having defeated the Byzantines, he built a wonderful capital city on the Bosphorus, which has since been called Constantinople. But before that, Constantine fell into a severe disease called leprosy. Priests and doctors advised him to bathe in the blood of slaughtered children as a remedy. But he refused. Then the apostles Peter and Paul appeared to him and told him to look for Bishop Sylvester, who would cure him of a terrible illness. The bishop taught him the Christian faith and baptized him, and the leprosy disappeared from the emperor’s body. When a rift arose in the Church due to the disruptive heretic Arius, the emperor convened the First Ecumenical Council in Nicaea in 325, where heresy was condemned and Orthodoxy was established. Saint Helen, the pious mother of the emperors, was very zealous for the faith of Christ. She visited Jerusalem and found the Holy Cross of the Lord, and built the Church of the Resurrection on Calvary and many other churches in the Holy Land. In her eightieth year, this holy woman presented herself to the Lord in 327. And Emperor Constantine outlived his mother by ten years and died at the age of sixty-five, in the city of Nicomedia. His body was buried in the Church of the Holy Apostles in Constantinople.

2. Great-martyr Tsar Venerable Lazar of Serbia and all New Martyrs of Serbia. One of the Serbian nobles, who ruled the Serbian empire after Emperor Dušan. After the death of Emperor Uroš, Lazar was crowned Serbian Emperor by Patriarch Jefrem. He sent a delegation to Constantinople, with the monk Isaija, to ask that the anathema be removed from the Serbian people. He fought against the Turkish power in several battles. Finally, on June 15/28, 1389, he clashed with the Turkish emperor Amurat on the Kosovo field, where he was cut down.His body was transferred and buried in his endowment in Ravanica near Ćuprija, and later transferred from there to Ravanica Sremska, from where during the Second World War (in 1942) it was transferred to Belgrade and laid in the Cathedral Church. He restored monasteries Ḫilandar and Gornjak; built Ravanica and Lazarica; was the founder of the monastery of the Russian Panteleimon, as well as many other churches and monasteries. (Now his holy relics rest in the Ravanica monastery).