Парохијско писмо за август 2023. - Priest’s Letter for August 2023.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА АВГУСТ 2023. ГОДИНЕ ~

Каква је корист човеку, ако сав свет задобије,
а души својој науди?
Или какав ће откуп дати
човек за душу своју? (Мт. 16, 26)

Јуда је Христа продао за 30 сребреника. Сматра се да је, у то време, то била цена одраслог мушког роба. Дакле, за Христа, за Богочовека, неправедници су поставили цену роба.

Да ли заправо постоји цена људског живота, људске душе и целог бића човековог? Јеванђелско питање са почетка овог писма заправо јесте универзална дилема човечанства. Свесни чињенице да је у старо време ропство и принудно служење била општа норма лако је закључити да, бар на изглед, живот у модерно доба пружа више слободе. Људска слобода, са друге стране, данас је врло релативна катерогија. Православни хришћани одувек су поштовали начело да је једина права слобода заправо слобода од греха. У нашем народу ова јеванђелска девиза увек је била спојена са свешћу о јединству вере и живота у речима: За Крст Часни и слободу златну!

Западна култура галопирала је у својим “слободама” тако махнито да је на првом месту настојала да се “ослободи” Бога. Сматрајући човека врховним мерилом свега у свету данас смо сведоци друштва у коме бити слободан значи имати право на све само не на Бога. За многе људе данас хришћанство је одавно превазиђена норма, Црква је једна репресивна институација а хришћани само “заблудели” људи. Девиза данашњег човека је самоодржање по сваку цену, док је девиза православних хришћана увек била самопожртвовање, дакле први веле жртвуј друге себи, а ми велимо жртвуј себе другима!

Живети хришћанским животом данас подразумева непрестан ход по ивици ножа. Такво стање захтева од нас да непрестано бдијемо и држимо своје духовне очи широм отворене. Ми схватамо да не постоји материјална вредност којом можемо да откупимо спасење својих душа. Ако сав свет задобијемо, а душу своју гресима оптеретимо, узалуд је сав наш труд. Наш задатак у овом свету није да живимо лагодно, угодно, славно и забавно већ да преобразимо себе у Боголиког човека и чинећи то преобразимо целокупну природу. Како се остварује овај циљ? “Једино богочовечанским средствима. А то су еванђелске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смерност, кротост и жалостивост, богољубље и братољубље” (Св. Јустин Ћелисјки).

Сама помисао да се од савременог човека тражи нека врста одрицања, скромности, пристојности изазива бујицу осуде да Црква спутава човека, прави од њега роба и послушника. Човек је научио да уновчи сваки педаљ свга бића, да драговољно прода целога себе за мало славе или новца. Од света који је створен да буде рајска башта ми смо створили паклено игралиште где изопачена грехом, природа човекова све више тоне и страда.

Отерали смо Бога из својих школа, болница, војних касарни, према речима Св. Владике Николаја: “Имали смо школи без вере, политику без поштовања, војску без родољубља, државу без Божијег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе”. Овај се процес на западу одавно завршио. Човек је постављен као мерило свега: доброг и лошег, лепог и ружног, правилног и неправилног итд. Оно што је јеванђелска правда, морал и начело, одавно је престало да буде начело, правда и морал савременог човека. За њега је он сам савршенство свега.
Свето Писмо нас опомиње и подсећа да се манемо те филозофије, да не маштамо да човек може “Један лакат додати своме расту” а камоли нешто друго. Прођите се човека коме је душа у носу и Проклет човек који се узда у човека одговор је старозаветних пророка Исаије и Јеремије на смели покушај човека да Бога замени собом. Данас Бога срећемо само у храмовима, и то само у неким. Домаћина целокупне твари ми смо отерали у ћошак, а ми привремени гости загосподарили његовим виноградом. О безумници, још вечерас наше душе могу изаћи пред Бога и чије ће све што смо годинама скупљали, градили, отимали, чије ће то сутра постати? А даље бива чиме ћемо то своју душу оправдати, чиме ћемо је откупити? Да ли златом, сребром, аутима, кућама, лепим речима, скупим јелима??

Богатимо се Богом и учимо поколења за нама да се Богом богате а не празним стварима. У ово погано време када се сав морал и Богом установљена природа руши пред нама, води се одлучујућа битка за човека. На челу наше колоне стоји Победилац, Богочовек Христос, наша једина нада и утеха, коме нека је слава и хвала. Амин!

У Брнабију дана 30. јула 2023. године,
свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ АВГУСТУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА ТРИ ВЕЛИКА ПРАЗНИКА:

Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
Преображење Господа Бога и Спаса нашег ИсусаХриста. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други – зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.
Успеније Пресвете Богородице. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за времевеликог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек.

~ PRIEST’S LETTER FOR AUGUST 2023. ~

For what profit is it to a man
if he gains the whole world,
and loses his own soul?
Or what will a man give in
exchange for his soul? (Mt. 16:26)

Judas sold Christ for 30 silver coins. At that time that was the price of an adult male slave. So the unrighteous people set the price of a slave for the One through whom heavens and earth were created.

This fact makes us wonder: Is there actually a price for human life? Or the better question is: Can we actually make a payment for the gift of life that has been given to us by the Creator? Someone will, sure enough, say that back in the day’s people were selling people for money, and having said that it is easy to conclude that life in modern times offers more freedom. Human freedom is a very flexible category in today’s world. For Orthodox Christians the only true freedom is freedom from sin. It is the principle that we have followed for the past 2000 years.

Unfortunately the Society in which we live changed its course years ago and from “freedom from sin” decides to free itself from God. For many people today, the Church is a repressive institution, and Christians are just “misguided” people. The motto of today’s man is self-preservation at any cost, while the motto of Orthodox Christians has always been self-sacrifice, so the first say sacrifice others to yourself, and we say sacrifice yourself to others!

To live a thru Christian life today means to be constantly vigilant and keep our spiritual eyes wide open. We understand that there is no material value with which we can buy the salvation of our souls. If we gain the whole world and burden our soul with sins, all our efforts are in vain. Our task in this world is not to live comfortably, gloriously and to have fun, but to transform ourselves into a God-like man. How is this goal achieved? “Only by evangelical virtues: faith and love, hope and prayer, fasting and modesty, meekness and mourning, love of God and love of brotherhood” (St. Justin Ćelisjki).

The very thought that some kind of modesty and decency is required of a modern man, causes a screams of condemnation that the Church restrains people, makes him a slave and a follower. Man has learned to monetize every inch of his being, to willingly sell his whole self for a little fame or money. From the world that was created to be a garden of paradise, we have created a Devil’s playground where, corrupted by sin, every single day human nature sinks deeper.

We “freed” our schools, hospitals, military barracks etc. from God. Hence the downfall of schools, politics, the army, and the state. Man is set as the standard of everything: good and bad, beautiful and ugly, right and wrong, etc. What once upon a time was a society built upon evangelical principles of justice and morality has since ceased to exist in that form. For modern man, he himself is the perfection of everything.

Avoid the man whose soul is in his nose and Cursed is the man who trusts in man is the answer of the Old Testament prophets Isaiah and Jeremiah to man’s bold attempt to replace God with himself. Today, we meet God only in Churches, and only in some. We placed the Host of the house into a corner, and we, who are only temporary guests, took over his vineyard. Oh fools, even tonight our souls can come to meet God and everything we have collected and built, for years, whose property will that become tomorrow? How will we justify our soul, what will we redeem it with? Is it with gold, silver, cars, houses, nice words, expensive meals??

Let us embrace the will of God and teach the generations after us do the same thing. In this difficult time when all morality crumbling before us, a decisive battle is being waged for man. At the head of our victorious group stands Christ, our only hope and consolation, to whom be glory and praise. Amen!

Reverend Sinisa Milutinovic

MAJOR FEAST DAYS IN AUGUST:

THE HOLY PROPHET ELIAS (ELIJAH)
Saint Elias–the God-seer, miracle-worker and zealot for faith in God–was born of the tribe of Aaron in the town Tishba, for which he was called the Tishbite. When Elias was born, his father Sabbas saw angela of God hovering around the child, wrapping the child in fire and feeding him flames. That was a foreshadowing of Elias’s fiery character and his God-given fiery power. He spent his entire youth in divine contemplation and prayer, withdrawing frequently into the wilderness to contemplate and pray in tranquility. At that time the Jewish kingdom was divided into two unequal parts: the kingdom of Judah consisting of only two tribes–the tribes of Judah and Benjamin, with their capital in Jerusalem; and the kingdom of Israel consisting of the remaining ten tribes, with their capital in Samaria. The former was governed by the descendants of Solomon, and the latter was governed by the descendants of Jeroboam, a servant of Solomon. The greatest confrontation that the prophet Elias had was with the Israelite King Ahab and his evil wife Jezebel, for they worshipped idols and were turning the people away from serving the One Living God. In addition Jezebel, a Syrian, persuaded her husband to erect a temple to the Syrian god Baal and appointed many priests to the service of this false god. Through great miracles Elias displayed the power and authority of God. He closed up the heavens, so that there was no rain for three years and six months; he called fire down from heaven to consume the sacrifice to God, which the pagan priests were unable to do for the false god, Baal; he brought rain by his prayer; he miraculously multiplied flour and oil in the home of the widow in Zarephath, and resurrected her son; he prophesied to Ahab that the dogs would lick up his blood, and to Jezebel that the dogs would consume her flesh–all of which came to pass; and he performed many other miracles, and prophesied other events as well. He spoke with God, and heard the voice of God in the calm after the wind, earthquake and fire on Mount Horeb. Before his death, he designated Elisha as his successor in the prophetic calling; and, with his mantle, he divided the waters of the Jordan. Finally, he was taken up into the heavens in a fiery chariot drawn by fiery horses. On Mount Tabor he appeared together with Moses beside our Lord Jesus Christ. At the end of the world, St. Elias will appear again, to put an end to the power of the Antichrist [Revelation, Chapter 11].
THE TRANSFIGURATION OF OUR LORD, GOD AND SAVIOR JESUS CHRIST
In the third year of His preaching, the Lord Jesus often spoke to His disciples of His approaching passion, and also of His glory following His suffering on the Cross. So that His impending passion would not totally weaken His disciples, and so that no one would fall away from Him, He, the All-wise, wanted to show them a portion of His divine glory before His passion. For that reason, He took Peter, James and John with Him and went by night to Mt. Tabor, and was there transfigured before them: And His face shone as the sun and His garments became white as snow (Matthew 17:2). Moses and Elias [Elijah], the great Old Testament prophets, also appeared beside Him. Seeing this, His disciples were stunned. Peter said: Lord, it is good for us to be here: if You will, let us make here three tabernacles; one for You, one for Moses and one for Elias (Matthew 17:4). While Peter still spoke, Moses and Elias departed, and a bright cloud overshadowed the Lord and His disciples, and there came a voice from the cloud saying: This is my beloved Son, in whom I am well pleased; hear Him (Matthew 17:5). Hearing the voice, the disciples fell face down on the ground as though dead, and remained that way, prostrate in fear, until the Lord came to them and said: Arise, and be not afraid (Matthew 17:7). Why did the Lord take only three disciples onto Tabor, and not all? Because Judas was not worthy to behold the divine glory of the Teacher, Whom he will betray; and the Lord did not want to leave him alone at the foot of the mountain, so that the betrayer would not, because of this, justify his betrayal. Why was our Lord transfigured on a mountain and not in a valley? So as to teach us two virtues: love of labor and godly-thoughts–for climbing to the heights requires labor, and the heights themselves represent the elevation of our thoughts to the things of God. Why was our Lord transfigured at night? Because the night is more suitable than the day for prayer and godly-thoughts; and the night, by its darkness, conceals all the beauty of the earth, and reveals the beauty of the starry heavens. Why did Moses and Elias appear? In order to destroy the Jewish fallacy that Christ was one of the prophets–Elias or Jeremiah or some other. That is why He appeared as a King, above the prophets, and that is why Moses and Elias appeared as His servants. Until then, our Lord had manifested His divine power many times to the disciples; but on Mt. Tabor He manifested His Divine Nature. This vision of His Divinity, and the hearing of the heavenly witness to His being the Son of God, must have served the disciples in the days of the Lord’s passion–in the strengthening of a steadfast faith in Him and in His final victory.
THE DORMITION [THE FALLING ASLEEP – THE ASSUMPTION] OF THE MOST-HOLY BIRTH-GIVER OF GOD (THEOTOKOS)
The Lord Who, on Mt. Sinai, gave the Fifth Commandment, Honor your father and your mother (Exodus 20:12), showed by His own example how one should respect one’s parents. Hanging on the Cross in agony, He remembered His Mother, and indicating to the Apostle John, He said to her: Woman behold your son (John 19:26). After that, He said to John: Behold your mother (John 19:27). And so, providing for His Mother, He breathed His last. John had a home on Mount Zion, in Jerusalem, in which the Theotokos then lived. She dwelt there to the end of her days on earth. By her prayers, kind guidance, meekness and patience, she greatly assisted Her Son’s apostles. She spent most of her remaining time on earth in Jerusalem, often visiting those places that reminded her of the great events and of the great works of her Son. She especially visited Golgotha, Bethlehem and the Mount of Olives. Of her few distant journeys, her visit to St. Ignatius the God-bearer [Theophorus] in Antioch is recorded; as is her visit to Lazarus (whom our Lord resurrected on the fourth day), the Bishop of Cyprus. She also visited the Holy Mountain [Athos], which she blessed; and she stayed in Ephesus with St. John the Evangelist [The Theologian] during the time of the great persecution of Christians in Jerusalem. In her old age, she often prayed to her Lord and God on the Mount of Olives, the site of His Ascension, that He take her from this world as soon as possible. On one of these occasions, the Archangel Gabriel appeared to her and revealed to her that she would find repose within three days. The angel gave her a palm-branch, which was to be carried in her funeral procession. She returned home with great joy, hoping in her heart to see her Son’s apostles just once more in this life. The Lord fulfilled her wish, and the apostles, borne by angels in the clouds, gathered together at the house on Mount Zion. With great rejoicing she saw them, encouraged them, counseled them, and comforted them. Then she peacefully gave up her soul to God without pain or physical illness. The apostles took up her coffin, from which a heavenly fragrance arose–and, in the company of many Christians, bore it to the Garden of Gethsemane, to the sepulchre of her parents, Saints Joachim and Anna. By God’s providence, the procession was concealed by a cloud from the evil Jews. Even so, Aphthonius [Anthony], a Jewish priest, grabbed the coffin with the intention of overturning it, but an angel of God severed both his hands. He then cried out to the apostles for help, and was healed upon declaring his faith in the Lord Jesus Christ. The Apostle Thomas was absent–again, according to God’s providence–in order that a new and all-glorious mystery of the Holy Theotokos would be revealed. On the third day, Thomas arrived and desired to venerate [kiss] the body of the Holy Most-pure One. But when the apostles opened the sepulchre, they found only the winding sheet: the body was not in the tomb! That evening, the Theotokos, surrounded by a host of angels, appeared to the apostles and said to them: “Rejoice, I will be with you always.” It is not exactly known how old the Theotokos was at the time of her Falling Asleep, but the overwhelming opinion is that she was over sixty years of age.