Парохијско писмо за септембар 2023.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА СЕПТЕМБАР 2023. ГОДИНЕ ~

Ни у чему да се не плашите противника;
то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога.
Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега,
него и да страдате за Њега. (Фил. 1, 28-29)

Свето Писмо је ризница мудрости. Уколико се истински потрудимо да будемо ученици Речи Божије и одвојимо наше време за читање ове Свете књиге, добићемо заузврат увид у то како изгледа истинска борба за Царство небеско.

Свако би од нас волео да у овом животу не искуси страдања, болести, муке и друга различита искушења. Истина је да се није родио човек који је проживео живот а да није искусио било какву муку и тегобу. Вера у Христа не подразумева неку невидљиву заштиту која нам засигурно даје гаранцију да нам се ништа зло не може догодити. Сам Апостол Павле говори да у вери морамо стајати храбро и непоколебљиво али и бити свесни страдања која долазе.

Заправо је сам Апостол Павле и указао на узроке искушења и страдања:
Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, због којих долази гњев Божији на синове противљења, у којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим…. Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални. Ријеч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим. И све што год чините ријечју или дјелом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. (Кол. 5-9; 12-17).

Пред нама је постављен идеал живота. Дато нам је упуство и кристално јасне смернице у ком правцу треба да ходимо. Питање је зашто ми сами бирамо пречице и беспућа која воде у пропаст? Питање је са којим правом ропћемо на Бога и захтевамо некакву правду и награду за нас? Да ли нас је Господ обмануо, да ли је Он обећао награду без труда? Свети Владика Николај говори о овоме: “Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде овим плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус Христос рекао сву истину својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласт без горчине. Нити Царство без суза и самоодрицања!”

Даље бисмо могли навести небројане примере светитеља који су разумели позив и без страха, кроз страдање, задобили вечну славу у Царству небескоме. И данас се Царство небеско задобија страдањем, муком и трудовима. Ретко ко од нас физички страда за име Христова, међутим има и таквих. Од већине нас тражи се много мање, можда мање него икада пре. Ставимо се само у контекст да нам је технологија омогућила да имамо приступ богослужењима као ниједна генерација пре. Седнемо у наше аутомобиле и са неколико минута смо у Цркви. Иако сам млад човек, сећам се само пре 25 година мојих првих одлазака у храм, где се пешачило километрима. Наши су храмови, слава Богу, уређени, климатизовани, зими се греју, лети хладе итд. Некада је одлазак у храм била ретка привилегија, данас је у порпуности друга ситуација. Поред тога, нама је доступна сва могућа православна литература, и то не само литература већ имамо приступ и могућност конекције са различитим духовницима, свештеницима итд. Све ово чини духовни живот много лакшим, редовнијим али с друге стране и удобнијим. Питање се поставља где је ту наш труд, стрпљење, а о страдању да не говоримо. Да ли је довољно рећи да смо се својим срцима одвојили од овога света и да ће Господ наше редовне или повремене доласке у Цркву и наша мала мољења која чинимо, примити као довољан залог за наше спасење? Можемо ли наћи у себи снаге и вере да преобразимо себе у храброга борца који стрпљиво чека и нада се у утеху од Свевишњега Бога?

Одговор је заправо једноставан, ми немамо други пут сем тога. И можда наше време захтева другу врсту подвига али суштина остаје иста. Преображавати себе животом у Светим врлинама поста, молитве и милосрђа и живети светотајинским животом Цркве.

Свештеник Синиша Милутиновић

У СЕПТЕМБРУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРАЗНУЈЕ ТРИ ВЕЛИКА ХРИШЋАНСКА ПРАЗНИКА:

Усековање Главе Св. Јована
Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.
Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина)
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Воздвижење (подизање) Часног Крста – Крстовдан
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

~ PRIEST’S LETTER FOR SEPTEMBER 2023. ~

And terrified in nothing by your adversaries.
[For this is] to them an evident token of perdition,
but to you of salvation, and that of God.
For to you it is given on behalf of Christ not only to believe on Him,
but also to suffer for His sake, (Ph. 1:28-29)

Dear brothers and sisters,

If we really want to make an effort to be true disciples of the Word of God, we should use our time wisely and read the Bible as much as possible. The Scripture is key to proper understanding of life in Christ.

Each of us would like not to experience suffering, illness or any kind of discomfort in this life. Unfortunately, it is a universal truth that no man lived his life without experiencing any kind of pain and suffering. Faith in Christ does not imply some invisible protection that surely gives us a guarantee that nothing bad can happen to us. The Apostle Paul himself says that we must stand boldly in faith and be aware that the sufferings will come.

Same Apostle paints out a portrait of human nature that often leads us to the course of our suffering:
Therefore put to death your members which are on the earth: fornication, uncleanness, passion, evil desire, and covetousness (which is idolatry), on account of which things’ sake the wrath of God is coming on the sons of disobedience, among whom you also once walked, when you lived in these. But now also put off all [these] things: anger, wrath, malice, blasphemy, shameful speech out of your mouth. Do not lie to one another, having put off the old man with his deeds… Therefore, as the elect of God, holy and beloved, put on tender feelings of mercy, kindness, humbleness of mind, meekness, long-suffering, forbearing one another and forgiving yourselves, if anyone has a complaint against any. As Christ forgave you, so also you [do]. And above all these things [put on] love, which is [the] bond of perfectness. And let the peace of God rule in your hearts, to which you also are called in one body, and be thankful. Let the word of Christ dwell in you richly in all wisdom, teaching and admonishing one another in psalms and hymns and spiritual songs, singing with grace in your hearts to the Lord. And everything, whatever you do in word or deed, [do] all in the name of [the] Lord Jesus, giving thanks to God and [the] Father by Him. (Col. 3:5-9; 12-17)

We are indeed given instructions and crystal clear guidelines in which direction we should be heeded. The question is: why, so many times, we choose shortcuts and dead ends that lead to destruction? Or, the better question is: Did the Lord deceived us, did He promise reward without effort? Saint Bishop Nikolay Velimirovic explains this: “Each founder of a new society recruits his followers with the promise of good fruits and many pleasures, but he keeps silent on all the hardships and labors that lead to these fruits and those pleasures. Only the Lord Jesus Christ told all the truth to his followers, both the bitter and the sweet side of the truth. He did not promise fruits without labor, nor glory without suffering, nor final rest without a thorny path, nor victory without struggle, nor sweetness without bitterness. Nor the Heavenly Kingdom without tears and self-denial!”

Furthermore, every time when we celebrate the Eucharist we remember and remind ourselves of countless examples of saints who without fear, through suffering, gained eternal glory in the Kingdom of Heaven. Even today, the kingdom of heaven is won through suffering, pain and labor. Few of us physically suffer for the name of Christ, but there are even in this age those who do. Much less is demanded of most of us, perhaps less than ever before. Let’s just think how much technology has allowed us to have access to places of worship. It is without any doubt like no generation before. We sit comfortably into our vehicles and in a few minutes we are at the Church. Forgive me for digression but, although I am a young man, I remember only 25 years ago my first trips to the Church took for hours, since we had to walk for several miles to get there. Our temples, glory to God, are decorated, air-conditioned, heated in winter, cooled in summer, etc. In the past, going to the temple was a rare privilege, today the situation is completely different. In addition to these kinds of conveniences, thanks to the internet, we now have at our disposal every single information about the Orthodox faith. All these facts make spiritual life much easier and more regular, but on the other hand, way too comfortable. The question arises where are we supposed to show our effort, patience, and not to mention suffering? Is it enough to say that we have separated ourselves from this world with our hearts and that the Lord will accept our regular or occasional visits to the Church and our small prayers, as a sufficient pledge for our salvation? Can we find in ourselves the strength and faith to transform ourselves into a brave fighter who patiently waits and hopes for comfort from the Most High God?

The answer is actually simple, we have no other way. Our only path forward is to: transform ourselves by living the virtues life of fasting, praying, almsgiving, and at the same time to live the sacramental life of the Church.

Reverend Sinisa Milutinovic

Major Feast Days in September:

THE BEHEADING OF SAINT JOHN THE BAPTIST [MATTHEW 14:1-12], September 11
Herod Antipas (son of the elder Herod who slew the children of Bethlehem at the time of Christ’s birth) was ruler of Galilee when John the Baptist was preaching. He was married to the daughter of Aretas, an Arabian prince. But Herod, an evil sprout of an evil root, put away his lawful wife and unlawfully took Herodias as his concubine. Herodias was the wife of his brother Philip, who was still alive. John the Baptist stood up against this lawlessness and strongly denounced Herod. Herod then cast John into prison. During a banquet in his court at Sebastia in Galilee, Salome–the daughter of Herodias and Philip–danced before the guests. Herod, drunk with wine, was so taken by this dance that he promised Salome anything she asked of him, even if it were half of his kingdom. Salome was persuaded by Herodias to ask for the head of John the Baptist. Herod gave the order, and John was beheaded in prison–and his head was presented to him on a platter. John’s disciples took the body of their teacher by night and honorably buried it, but Herodias pierced John’s tongue with a needle repeadedly, and buried his head in an unclean place. What later happened to John the Baptist’s head can be read on February 24. However, God’s punishment quickly befell this group of evildoers. Prince Aretas, avenging his daughter’s honor, waged war against Herod with his army and defeated him. The defeated Herod was sentenced by the Roman Caesar, Caligula, to exile (at first to Gaul, then later to Spain). Herod and Herodias lived in poverty and humiliation in exile, until the earth opened up and swallowed them. Salome died an evil death on the Sikaris (Sula) River (see “Reflection” below). St. John’s beheading occurred just before Passover [the Pascha] but its celebration on August 29 was established because a church that had been built over his grave in Sebastia (by Emperor Constantine and Empress Helena) was consecrated on August 29. The relics of John’s disciples, Eliseus and Audius, were also placed in that church.
THE NATIVITY OF THE MOST-HOLY THEOTOKOS, September 21
The Holy Virgin Mary was born of aged parents, Joachim and Anna. Her father was of the lineage of David, and her mother of the lineage of Aaron. Thus, she was of royal birth by her father, and of priestly birth by her mother. In this, she foreshadowed Him Who would be born of her as King and High Priest. Her parents were quite old and had no children. Because of this they were ashamed before men and humble before God. In their humility they prayed to God with tears, to bring them joy in their old age by giving them a child, as He had once given joy to the aged Abraham and his wife Sarah by giving them Isaac. The Almighty and All-seeing God rewarded them with a joy that surpassed all their expectations and all their most beautiful dreams. For He gave them not just a daughter, but the Mother of God. He illumined them not only with temporal joy, but with eternal joy as well. God gave them just one daughter, and she would later give them just one grandson–but what a daughter and what a Grandson! Mary, Full of grace, Blessed among women, the Temple of the Holy Spirit, the Altar of the Living God, the Table of the Heavenly Bread, the Ark of God’s Holiness, the Tree of the Sweetest Fruit, the Glory of the race of man, the Praise of womanhood, the Fount of virginity and purity–this was the daughter given by God to Joachim and Anna. She was born in Nazareth, and at the age of three, was taken to the Temple in Jerusalem. In her young womanhood she returned again to Nazareth, and shortly thereafter heard the Annunciation of the Holy Archangel Gabriel concerning the birth of the Son of God, the Savior of the world, from her most-pure virgin body.
THE EXALTATION OF THE HONORABLE CROSS, September 27
Two events in connection with the Honorable Cross of Christ are commemorated on this day: first, the finding of the Honorable Cross on Golgotha and second, the return of the Honorable Cross from Persia to Jerusalem. Visiting the Holy Land, the holy Empress Helena decided to find the Honorable Cross of Christ. An old Jewish man named Judah was the only one who knew where the Cross was located, and, constrained by the empress, he revealed that the Cross was buried under the temple of Venus that Emperor Hadrian had built on Golgotha. The empress ordered that this idolatrous temple be razed and, having dug deep below it, found three crosses. While the empress pondered on how to recognize which of these was the Cross of Christ, a funeral procession passed by. Patriarch Macarius told them to place the crosses, one by one, on the dead man. When they placed the first and second cross on the dead man, the dead man lay unchanged. When they placed the third cross on him, the dead man came back to life. By this they knew that this was the Precious and Life-giving Cross of Christ. They then placed the Cross on a sick woman, and she became well. The patriarch elevated the Cross for all the people to see, and the people sang with tears: “Lord, have mercy!” Empress Helena had a silver case made and set the Honorable Cross in it. Later, the Persian Emperor Chozroes conquered Jerusalem, enslaved many people, and took the Lord’s Cross to Persia. The Cross remained in Persia for fourteen years. In the year 628 A.D. the Greek Emperor Heraclius defeated Chozroes and, with much ceremony, returned the Cross to Jerusalem. As he entered the city Emperor Heraclius carried the Cross on his back, but suddenly was unable to take another step. Patriarch Zacharias saw an angel preventing the emperor from bearing the Cross on the same path that the Lord had walked barefoot and humiliated. The patriarch communicated this vision to the emperor. The emperor removed his raiment and, in ragged attire and barefoot, took up the Cross, carried it to Golgotha, and placed it in the Church of the Resurrection, to the joy and consolation of the whole Christian world.