Парохијско писмо за фебруар 2024. – Priest’s Letter for February 2024.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ФЕБРУАР 2024. ГОДИНЕ ~

 
Потом рече Бог:
да начинимо човјека по своме обличију,
као што смо ми. (I Мој. 1, 26)
 

Ни из чега (Ex nihilo) Бог ствара свет. Призван, љубављау Божијом из ништавила, свет бива предан у руке човеку, који је створен по слици (икони) Божијој. Стварање првог човека по „обличију“ Божијем, у Цркви се тумачи на посебно важан и узвишен начин.

У Књизи Постања објашњено је стварање света и човека. Читав свет бива предан у руке човека Адама и жене Еве. Стварање човека посматра се са две различите тачке. Његово ставарање по икони Божијој тумачи се као Божанска љубав предата човечанству. Човек по телесном обличију није сличан Богу јер: „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 24). Међутим, као једино словесно биће, способно да воли и разуме, човек поседује надземаљске дарове у себи. С друге стране човек није створен ни као статично биће, он је позван и призван од Бога да расте и напредује у свему што му је корисно. Посебно се овај његов потенцијал односи на те надземаљске (небеске, Божанске) дарове које сваки човек носи у себи.

Поред тих надземаљских дарова и духовног потенцијала, човек је дарован и слободном вољом. Одмах у почетку, у трећој глави Књиге Постања, видимо да је слободну вољу, човек искористио на погрешан начин. Окусивши плода са јединог дрвета које им је било забрањено, они су у тренутку променили своју духовну и телесну свест и постали смртни. То напротив није значило да су првобитни дарови, од Бога има дати, у њима нестали.

Христов долазак у, грехом огризли, свет објаснио је многе ствари из Старог Завета. Он нам је открио какав је то потенцијал који сваки човек у себи поседује: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). У многим црквеним химнама Христос се назива другим Адамом, Апостол Павле то објашњава следећим речима: „Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи гријешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5, 19). Исус Христос се на земљи јавља као: Искупитељ, Помиритељ, као Посредник између нас и Бога Оца.

Помирени са Богом у Новом Завету (савезу) ми на тајанствен начин започињемо нову и последњу епоху човечанства. Живот у Цркви као заједници верних представља живот првих људи у Рају. Као што су они некада имали своје дрво живота, тако је нама дат извор „воде живе“ у виду тела и крви Спаситеља Христа. С друге стране наш живот у Цркви није без својих изазова. Спасење свакога човека зависи од његове воље и љубави. Колико је свако од нас спреман да уложи у своје спасење толика ће наша награда и бити. Св. Причешће није магични напитак који одводи у Живот вечни. Св. Литургија која се служи само је кулминација литургијског живота свакога човека. Уколико нисмо сједињени са Богом свакодневно у дневним молитвама, посту, добрим делима и трпљењу да ли је релано да дођемо недељом у Цркву и да се истог тренутка „сјединимо“ са Богом?

Свакодневним трудом померајмо границе своје воље приковане за земаљска добра. Ми православни хришћани верујемо у Бога који је милостив али у исто време свесни смо да нисмо достојни испитивати границе Његове милости. С друге стране треба знати да ми нисмо призвани на непрестани страх од Бога већ напротив, својевољно држећи наше духовне очи будним угађајмо Богу. Рецепт за овакав начим живота је врло једноставан: живети у Светим Тајнама Христовим и трудећи се свакодневно да поправимо себе задобићемо Царство обећано.

Свештеник Синиша Милутиновић

 

НАША СВЕТА ЦРКВА У ФЕБРУАРУ ПРОСЛАВЉА:

1. Света Три Јерарха. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије 1. јануар, Григорије 25. јануар и Златоуст 27. јануар. А овај заједнички празник установљен је у XI столећу за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: „Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно… нити има међу нама првог ни другог“. Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

2. Сретење Господње. У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

 

 

 

 

~ PRIEST’S LETTER FOR FEBRUARY 2024. ~

 

Then God said,
Let Us make man in Our image,
According to Our likeness . (Genesis 1:26)
 

Out of nothing (Ex nihilo) God creates the world. By the love of God, the world is handed over to man, who was created in the image (icon) of God. The creations of Adam in the “image” of God, Church understands in a particularly important and sublime way.

In the Book of Genesis, the creation of the world and man is explained. The whole world is given into the hands of the man Adam and the woman Eve. The creation of man is understood from two different perspectives. Man’s creation according to the icon of God is interpreted as Divine love given to humanity. Man is not similar to God in his physical appearance because: “God is Spirit, and those who worship Him must worship in spirit and truth” (Jn 4:24). However, as the only being, capable of loving, understanding and rational thinking, man possesses Divine gifts within himself. At the same time man was not created as a static being either, he is called and summoned by God to grow and progress in everything that is useful to him. In particular, this potential of his refers to those heavenly, Divine gifts that each person carries within himself.

In addition to these gifts and spiritual potential, man is also gifted with free will. Right at the beginning, in the third chapter of the Book of Genesis, we read how man used his free will in a wrong way. Tasting the fruit from the only tree that was forbidden to them, they instantly changed their spiritual and physical consciousness and became mortal. On the contrary, this did not mean that the original gifts, given by God, disappeared in them.

Christ’s Incarnation in the sin-ridden world explained many things from the Old Testament. He revealed to us what kind of potential each person possesses: “Therefore you shall be perfect, just as your heavenly Father in heaven is perfect” (Mt 5:48). In Church hymns, Christ is called: the second Adam, Apostle Paul explains it with the following words: “For as by one man’s disobedience many were made sinners, so also by one Man’s obedience many will be made righteous” (Rom. 5:19). Jesus Christ appeared on earth as: Redeemer, Reconciler, as Mediator between us and God the Father.

Reconciled with God in the New Testament (covenant), we mysteriously begin the new and last era of humanity. Life in the Church as a community of the faithful represents the life of the first people in Paradise. Just as they once had their own tree of life, so we are given a source of “living water” in the form of the body and blood of Christ the Savior. On the other hand, our life in the Church is not without its challenges. The salvation of every person depends on his will and love. How much each of us is ready to invest in our salvation will be our reward. Holy Communion is not a magic potion that leads to Eternal Life. Divine Liturgy is only the culmination of the liturgical life of every person. If we are not united with God every day in daily prayers, fasting, good deeds and patience, is it possible to come to Church on Sundays and “unite” with God instantly?

With daily effort, let’s move the limits of our will tied to earthly deeds. As Orthodox Christians we believe in God who is merciful, but at the same time we are aware that we are not worthy to question the limits of His mercy. At the same time it should be known that we are not called to be terrified of God’s existence, but rather to voluntarily keep our spiritual eyes awake and please God. The recipe for this way of life is very simple: living in the Holy Mysteries of Church and striving daily to improve ourselves, we will gain the promised Kingdom.

Reverend Sinisa Milutinovic

 

MAJOR FEAST DAYS IN FEBRUARY

1. Three Holy Hierarchs. Saints: Basil the Great, Gregory the Theologian and John Chrysostom each have their own day of celebration in the month of January, namely: Basil the Great January 1, Gregory the Theologian January 25 and John Chrysostom January 27 and November 13. And this common holiday was established in the 11th century during the reign of Emperor Alexius Comnenus. Once there was a dispute among the people about which of these three was the greatest. And so, some were called Basilians, others Gregorians, and still others Johnites. But by the providence of God, this dispute would be resolved to the benefit of the church and to the even greater glory of the three saints.

2. Meeting of the Lord. On the fortieth day after Christmas, the Most Holy Virgin brought her divine Son to the temple in Jerusalem to consecrate Him to God and purify herself according to the law (Leviticus 12:2-7; Exodus 12:2). The father of John the Forerunner priest Zacaharius, put the Virgin Mary not in a place for women, but in a place for girls in the temple. On that occasion, two strange people appeared in the temple: the old man Simeon and Anna, the daughter of Phanuel. The righteous old man took the Messiah in his arms and said: “Now you are letting your servant go in peace, Lord, according to your word…” Simeon also said about Christ the Infant: “Behold, this one lies down to bring down and raise up many in Israel, and to be a sign against which one will speak” (Lk 2, 29 and 34). Anna, who from her youth served God in the temple with fasting and prayers, herself recognized the Messiah, so she glorified God and announced to the people of Jerusalem about the arrival of the long-awaited One.