Парохијско писмо за јул 2024. – Priest’s Letter for July 2024.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ЈУЛ 2024. ГОДИНЕ ~

Бјеше свјетлост истинита
која обасјава свакога човека
који долази на свет. (Јн. 1, 9)

На самоме крају Свете Литургије, пошто се верни причесте Светим тајнама, певамо речи химне: Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога… О овој истинитој светлости говори и Св. Апостол Јован у првој глави свога јеванђеља. У символу вере ми исповедамо да верујемо у Светлост од Светлости. Зашто се сам Христос назива светлошћу и зашто су Његове речи светле као светлост у људима?

Господ је често у својој јеванђелској проповеди говорио о светлости као чистоти вере и људског разума. У Матејевом јеванђељу остају забележене Христове речи људима: „Тако да се свјетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Дакле, пошто смо ученици и следбеници Светлости и нама самима је неопходно да будемо светлост тј. да чувамо светлост вере Христове у себи. Светлост је најближи синоним за веру хришћанску, јер сама светлост и јесте симбол добра и победе добра на овоме свету. Ми пошто верујемо у светлост, верујемо да ћемо у следећем веку бити победоносци над свим пакленим мукама овога века (живота).

Животи хришћана су попут светионика на обали мора који својом светлосном буктињом наводе бродове у сигурну луку. Попут тих светионика и нама Господ заповеда да наводимо људе овога доба вери истинитој. Онога тренутка када човек, својим животом, одбаци светлост и приклони се делима таме тада његовова улога у свету добија другачију димензију. О томе нам сам Господ говори: „Ако је свјетлост која је у теби тама, колика ли је тек тама“? (Мт. 6, 23). Дакле, ако ми хришћани, који би требали да будемо: „светлост свету“, „со земљи“, „царско свештество“, напустимо својим животима исповедање вере Христове, поставља се јасно питање шта се то толко мрачно и прелесно (варљиво) крије у нама? Господ је јасан када нам каже: „Нико не може два господара служити; јер или ће једног мрзити, а другога љубити; или ће једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24). Дакле, вражија обмана је најстрашнији тренутак за свакога човека а поготово за нас православне хришћане. Те обмане су у толико веће и горе ако нас сам нечастиви убеди да ми чак и нисмо у прелести.

Св. оци и учитељи Цркве говоре да је живот хришћанина непрестана молитва Богу. Постоје, наравно, и они посебни треници где се човек обраћа Господу посебним речима молитве. У нашем народу, који себе држи, за светлоносни – небески народ приметна је једна непостојаност у вери и животу. Врло често ми смо хришћани само недељом ујутру када „посетимо“ св. храм; врло често светитеља заштитника нешег дома сетимо се само за крсну славу и то „јер се ваља“; врло често „одаберемо“ себи једну седмицу поста и телесно је испостимо јер је читав пост сувише дугачак итд. У овим примерима не можемо да не пронађемо Христове речи о два господара. Ако нам је Христос Господ онда нам је нужно бити хришћанима свакога дана и сваког тренутка нешег живота и разумљиво је да ће човек пасти, погрешити али није разумљиво да ће само прећи преко тога без трунке покајања. Наши обичаји дати су нам од светих предака да би нас наводили и држали око Цркве и вере Христове, а ко од њих правимо пирове и забаве да ли неко заиста и помишља да тиме Богу службу чини? Што се тиче поста ту је ситуација посебно драматична. Није само један православни Србин изговорио речи да му је Велика Петак најтежи дан у години јер „мора“ да пости?!

Заиста је безумље и тама завладало нама као никада пре. Ми се непрестано жалимо на наше животе, на пропаст наше домовине, на морални суноврат наше омладине, али треба знати да Господ никада никога није исцелио или спасио док му се тај невољник није искрено обратио и замолио за помоћ. Нека би светлост наших живота била најусрднија и најчистија молитва пред Богом јер ће нас само тада Он и препознати као своје следбеника и чак више од тога као своју љубљену децу.

У Брнабију, дана 27. јуна 2024. г.
Свештеник Синиша Милутиновић

 

У ЈУЛУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА ДВА ВЕЛИКА ПРАЗНИКА:

  1. Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
  2. Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: “Ти су Христос, Син Бога живога” (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
  3. Свети Апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: “Не живим ја него Христос живи у мени”, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

 

 

Divider

 

 

~ PRIEST’S LETTER FOR JULY 2024. ~

 

About the fear of God: St. Nikolaj Velimirovic sermon

“Conduct yourselves with fear in the time of your sojourning” (1 Peter 1:17).
 

These are the words of the great Apostle Peter, words that have a dual foundation: heavenly inspiration and personal experience. By divine inspiration, Peter, the simple fisherman, became a teacher of the people, a pillar of the Faith and a powerful miracle-worker. Through his own experience, he learned that all of his wisdom and power was of God and that one should thus possess the fear of God: no other fear but the fear of God.

The fool becomes frightened only when lightning flashes and thunder cracks, but the wise man fears God every day and every hour. The Creator of lightning and thunder is more awesome than both of them, and He does not appear before you from time to time as do lightning and thunder, but He is continually before you and does not leave you. That is why it is not enough to have fear of God from time to time, but one must breathe the fear of God. The fear of God is the fresh ozone in the suffocating atmosphere of our soul. This ozone brings purity, lightness, sweet fragrance and health. Until he had become strengthened in the fear of God, Peter was only Peter and not an apostle, a hero, a teacher of the people, and miracle-worker.

O my brethren, let us not rejoice before the harvest. This life of ours is not the harvest, but a time of sowing, labor, sweat and fear. The sower lives in fear until he has gathered the fruits from the field. Let us also delay our rejoicing until the day of harvest, for now is the time for labor and fear. Will I be saved? This question should torment every one of us in the same way that the sower is tormented by the question: “Will I reap the fruit of my labor in the field?” The sower labors and fears every day. Let us also labor and fear “all the time of our sojourning” on earth.

O awesome and powerful Lord, sustain us in Your fear.
To Thee be glory and praise forever. Amen.

 

MAJOR FEAST DAYS IN JULY:

  1. THE NATIVITY OF SAINT JOHN THE FORERUNNER AND BAPTIST OF THE LORD
    Six months before his appearance in Nazareth to the All-holy Virgin Mary, the great archangel of God, Gabriel, appeared to Zacharias the high priest in the Temple at Jerusalem. Before announcing the miraculous conception by the unwedded virgin [Mary], the archangel announced the miraculous conception by the childless old woman [Elizabeth]. Zacharias did not immediately believe the words of the herald of God, and thus his tongue was bound by dumbness and it remained thus until eight days after the birth of John. On that day the relatives of Zacharias and Elizabeth gathered for the young child’s circumcision and naming. When they asked the father what name he wished to give to his son, since he was mute he wrote on a tablet: “John.” At that moment his tongue became loosed and he began to speak. The home of Zacharias was on the heights between Bethlehem and Hebron. The news of the appearance of the angel of God to Zacharias was spread throughout all of Israel, as well as that of his dumbness and the loosing of his tongue at the moment when he wrote the name “John.” The news concerning this even reached Herod. Therefore, when Herod sent soldiers to slay the children in Bethlehem, he directed men to the hills, to the dwelling place of the family of Zacharias, to kill John also. But Elizabeth promptly hid the child. Enraged at this, King Herod sent his executioners to Zacharias in the Temple to slay him (for it happened that it was again Zacharias’ turn to serve in the Temple of Jerusalem). Zacharias was slain between the court and the temple and his blood coagulated and petrified on the paving stones and remained a perpetual witness against Herod. Elizabeth hid with the child in a cave, where she died soon after. The young child John remained alone in the wilderness under the care of God and His angels.

  2. THE HOLY APOSTLE PETER
    Peter was the son of Jonah and the brother of Andrew, the First-called. He was of the tribe of Simeon, from the town of Bethsaida. He was a fisherman and was at first called Simon, but the Lord was pleased to call him Cephas or Peter: And he brought him to Jesus. And when Jesus beheld him, He said, You are Simon the son of Jonah: you shall be called Cephas, which is by interpretation, a rock (John 1:42). He was the first of the disciples to clearly express faith in the Lord Jesus, saying: Thou art the Christ, the Son of the living God (Matthew 16:16). His love for the Lord was great, and his faith in the Lord became gradually stronger. When the Lord was brought to trial, Peter denied Him three times; but after only one glance into the face of the Lord, Peter’s soul was filled with shame and repentance. After the descent of the Holy Spirit, Peter showed himself to be a fearless and powerful preacher of the Gospel. Following one of his sermons in Jerusalem, three-thousand souls were converted to the Faith. He preached the Gospel in Palestine, Asia Minor, Illyria and Italy. Peter worked many powerful miracles: he healed the sick and resurrected the dead, and the sick were healed even from his shadow. He had a great struggle with Simon the Magician, who proclaimed himself to be a god, but who was in reality a servant of Satan. Peter finally shamed and defeated him. By order of Simon’s friend, the evil Emperor Nero, Peter was condemned to death. Having consecrated Linus Bishop of Rome, and having counseled and comforted the flock of Christ, Peter proceeded joyfully to his death. Seeing the cross before him, he begged his executioners to crucify him upside down, for he considered himself unworthy to die as had his Lord. Thus, this great servant of the Great Lord reposed and received a wreath of eternal glory.

  3. THE HOLY APOSTLE PAUL
    Paul was born in Tarsus and was of the tribe of Benjamin. At first he was called Saul. He studied under Gamaliel, and was a Pharisee and a persecutor of Christianity. He was miraculously converted to the Christian Faith by the Lord Himself, Who appeared to him on the road to Damascus. He was baptized by the Apostle Ananias, named Paul and numbered in the service of the Great Apostles. With fiery zeal Paul preached the Gospel everywhere, from the borders of Arabia to Spain, among the Jews and among the Gentiles, and received the title “the Apostle to the Gentiles.” As horrible as his sufferings were, so much greater was his superhuman patience. Throughout all the years of his preaching, Paul hung from day to day as on a weak thread between life and death. Having fulfilled all his days and nights with labor and suffering for Christ, having organized the Church in many places, and having attained such a degree of perfection, he was able to say: It is now no longer I that live, but Christ lives in me (Galatians 2:20). Paul was beheaded in Rome during the reign of Emperor Nero, at the same time as the martyrdom of the Apostle Peter.