Парохијско писмо за август 2024. - Priest’s Letter for August 2024.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА АВГУСТ 2024. ГОДИНЕ ~

Ко једе моје тијело
и пије моју крв
има живот вијечни. (Јн. 6, 54)

ЈЕДИНСТВО У ХРИСТУ:

Истинско јединсто са Богом могуће је реализовати искључиво у Цркви и кроз живот у Цркви. Јединствен моменат у животу у Христу јесте Света Литургија. То је једна активна и непрестана веза између Бога и човека, где Бог човеку даје благодат кроз учешће у Св. Причешћу, а човек са друге стране благодари Господу за сва добра дела којима је дарован.

У Светој Литургији Христос је, на реалан начин, присутан у виду хлеба и вина који се силаском Св. Духа освећују да, на невидљив начин, постану тело и крв Његова. Света Литургија није само најважнија служба у Цркви она је њен пуни израз и као таква изнова и изнова се понавља на наше назидање и напредак у животу у Цркви.

Према речима протојереја Божидара Мијача: у православној Цркви свакодневни живот је својеврсна Литургија. Према томе наше служење Св. Литургије, као јавног чина, јесте наше потврђивање вере у Васкрслога Господа које мора бити непрестано. Христос нас опомиње у Матејевом јеванђељу да: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт. 10, 32). Дакле читав наш живот у Христу и пут у вери зависи од наше спремности да сведочимо и исповедамо Христа на сваком месту.

КО СМО МИ?

Да бисмо одговорили на ово питање морам одговорити на неколико различитих, мањих питања. У Старом Завету Псалмопевац Давид рече да је човек створен мањим од анђела али да је венчан славом и чашћу, и да је постављен да управља делима руку Божијих. Старозаветно пророчанство се остварило након Тајне вечере у којој Господ установљава Свето Причешће и даје га нама као лек бесмртности. Овим леком излечена је последња рана људског рода, а то је смрт.

Друго питање које нас води ка одговору ко смо ми, јесте питање наше припадности. Припадати кругу неких људи значи имати исту личност или циљ у средини тог круга. Црква Христова у центру свога постојања има Христа и стога смо ми као хришћани христоцентрични. Тај круг верних људи концентрисан око Христа од почетка је био формулисан тако да је нераскидив. Први хришћани, како сазнајемо у Делима апостолским, су имали једно срце и једну душу (Дел. 4, 32). Ово се за 2.000 година није променило а Света Литургија је потврда тога. Она је увек била и остала заједничка молитва где се сваки од нас среће са Богом али што је једнако важно и са ближњим својим.

КУДА СМО СЕ ЗАПУТИЛИ?
Вратићемо се на претходно питање онда кад погледамо свршетак нашег пута. Понекада крај најбоље дефинише нечији живот и постојање. Ми смо се, дефинитивно, запутили у вечно Царство Христа Бога нашега. Света Литургија представља само предукус тога царства. Свети Јустин Ћелијски дефинише Цркву и каже: „Црква је Богочовек Христос продужен кроз векове“. Дакле наш живот у Христу тј. у Цркви се не завршава опелом већ на један други начин започиње своје бесмрто трајање овим свештеним чином.

Велики руски теолог Хомијаков је рекао да само онај који разуме Св. Литургију може да разуме и Цркву. Суштина Свете Литургије није и не сме да буде наш индивидуални позив или вапај Богу за наше здрваље, успех итд. Иако се у нашим молитвама ми молимо и за ове комепоненте наших живота, оно што је сама срж или суштина литургијских молитава јесте јединство у вери и спасење душа. Света Литургија је корпоративни (заједничи) чин из којег произилази заључак да човек јесте и треба да остане у органском јединству са својом заједницом да би био у јединству са Богом.

ЗАКЉУЧАК:
Црква је литургијска заједница и ми као чланови Цркве јесмо у исто време и чланови те заједнице. То би била наша најбоља и најједнсотавнија дефиницаја. Живот у Цркви једнако је живот у Христу једнако је живот у Царству Небескоме.

У Брнабију, дана 31. јула 2024. г.
Свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ АВГУСТУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА ТРИ ВЕЛИКА ПРАЗНИКА:

Св. пророк Илија
Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа
Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други – зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Успеније Пресвете Богородице
Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек.”

~ PRIEST’S LETTER FOR AUGUST 2024. ~

Turning away from Sin to God by St. Theofan the Recluse

It is a decisive change for the better, a breaking of the will, a turning away from sin and a turning to God, or a kindling of the fire of zeal for exclusively God-pleasing things, with renunciation of the self and everything else. It is above all characterized by an extreme breaking of the will. If a person has acquired evil habits, he must now rend himself. If he has offended God, he must now grieve in the fire of just judgment. A repentant person experiences the pain of a woman giving birth, and, in the feelings of the heart, he encounters, as it were, the tortures of hell. To the lamenting Jeremiah, the Lord commanded destroy and build and plant (Jer. 1:10). The lamenting spirit of repentance is sent by the Lord to the earth so that when it passes into those who accept it, to the dividing asunder of soul and spirit, and of the joints and marrow (Heb. 4:12), it destroys the old man and lays the foundation for the creation of the new. Within the repentant person there is first fear, then the lightness of hope; sorrow, then comfort; terror to the point of despair, then the breath of the consolation of mercy. One thing replaces another, and this supplies or keeps a person who is in a state of corruption or parting with life in the hope, however, of receiving new life.

It is something painful, but it saves. It is therefore inevitable that whoever has not experienced such a painful break has not yet begun to live through repentance. It is impossible for a person to begin cleansing himself in everything without having gone through this crucible. Decisive and active resistance to sin comes only from hatred of it. Hatred of sin comes only from a sense of evil from it; the sense of evil from it is experienced in all its force in this painful break within repentance. Only here does a person sense with his whole heart what a great evil sin is; afterward he will run from it as he would from the fire of Gehenna. Without this painful experience, even if he begins cleansing himself in some other way, he will be able to cleanse himself only slightly, more outwardly than inwardly, more in actions than in disposition. That is why his heart will remain unclean, like unsmelted ore.

Such change is brought about in the human heart by divine grace. This alone can inspire a man to raise his hand to himself and bring himself to God in sacrifice. No man can come to Me, except the Father which hath sent me draw him (Jn. 6:44). God Himself gives a new heart and spirit (cf. Ez. 36:26). Man grieves for himself. Having been fused with flesh and sin, he became one with them. Only an outside, higher force can separate him and arm him against himself.

Thus, grace produces change in the sinner, but this does not come about without free assent. In Baptism, grace is given to us at the moment the mystery is performed upon us; however, free will comes later and assimilates to itself what has been given. In repentance, then, free assent must participate in the very act of change.

MAJOR FEAST DAYS IN AUGUST:

THE HOLY PROPHET ELIAS (ELIJAH)
Saint Elias–the God-seer, miracle-worker and zealot for faith in God–was born of the tribe of Aaron in the town Tishba, for which he was called the Tishbite. When Elias was born, his father Sabbas saw angela of God hovering around the child, wrapping the child in fire and feeding him flames. That was a foreshadowing of Elias’s fiery character and his God-given fiery power. He spent his entire youth in divine contemplation and prayer, withdrawing frequently into the wilderness to contemplate and pray in tranquility. At that time the Jewish kingdom was divided into two unequal parts: the kingdom of Judah consisting of only two tribes–the tribes of Judah and Benjamin, with their capital in Jerusalem; and the kingdom of Israel consisting of the remaining ten tribes, with their capital in Samaria. The former was governed by the descendants of Solomon, and the latter was governed by the descendants of Jeroboam, a servant of Solomon. The greatest confrontation that the prophet Elias had was with the Israelite King Ahab and his evil wife Jezebel, for they worshipped idols and were turning the people away from serving the One Living God. In addition Jezebel, a Syrian, persuaded her husband to erect a temple to the Syrian god Baal and appointed many priests to the service of this false god. Through great miracles Elias displayed the power and authority of God. He closed up the heavens, so that there was no rain for three years and six months; he called fire down from heaven to consume the sacrifice to God, which the pagan priests were unable to do for the false god, Baal; he brought rain by his prayer; he miraculously multiplied flour and oil in the home of the widow in Zarephath, and resurrected her son; he prophesied to Ahab that the dogs would lick up his blood, and to Jezebel that the dogs would consume her flesh–all of which came to pass; and he performed many other miracles, and prophesied other events as well. He spoke with God, and heard the voice of God in the calm after the wind, earthquake and fire on Mount Horeb. Before his death, he designated Elisha as his successor in the prophetic calling; and, with his mantle, he divided the waters of the Jordan. Finally, he was taken up into the heavens in a fiery chariot drawn by fiery horses. On Mount Tabor he appeared together with Moses beside our Lord Jesus Christ. At the end of the world, St. Elias will appear again, to put an end to the power of the Antichrist [Revelation, Chapter 11].
THE TRANSFIGURATION OF OUR LORD, GOD AND SAVIOR JESUS CHRIST
In the third year of His preaching, the Lord Jesus often spoke to His disciples of His approaching passion, and also of His glory following His suffering on the Cross. So that His impending passion would not totally weaken His disciples, and so that no one would fall away from Him, He, the All-wise, wanted to show them a portion of His divine glory before His passion. For that reason, He took Peter, James and John with Him and went by night to Mt. Tabor, and was there transfigured before them: And His face shone as the sun and His garments became white as snow (Matthew 17:2). Moses and Elias [Elijah], the great Old Testament prophets, also appeared beside Him. Seeing this, His disciples were stunned. Peter said: Lord, it is good for us to be here: if You will, let us make here three tabernacles; one for You, one for Moses and one for Elias (Matthew 17:4). While Peter still spoke, Moses and Elias departed, and a bright cloud overshadowed the Lord and His disciples, and there came a voice from the cloud saying: This is my beloved Son, in whom I am well pleased; hear Him (Matthew 17:5). Hearing the voice, the disciples fell face down on the ground as though dead, and remained that way, prostrate in fear, until the Lord came to them and said: Arise, and be not afraid (Matthew 17:7). Why did the Lord take only three disciples onto Tabor, and not all? Because Judas was not worthy to behold the divine glory of the Teacher, Whom he will betray; and the Lord did not want to leave him alone at the foot of the mountain, so that the betrayer would not, because of this, justify his betrayal. Why was our Lord transfigured on a mountain and not in a valley? So as to teach us two virtues: love of labor and godly-thoughts–for climbing to the heights requires labor, and the heights themselves represent the elevation of our thoughts to the things of God. Why was our Lord transfigured at night? Because the night is more suitable than the day for prayer and godly-thoughts; and the night, by its darkness, conceals all the beauty of the earth, and reveals the beauty of the starry heavens. Why did Moses and Elias appear? In order to destroy the Jewish fallacy that Christ was one of the prophets–Elias or Jeremiah or some other. That is why He appeared as a King, above the prophets, and that is why Moses and Elias appeared as His servants. Until then, our Lord had manifested His divine power many times to the disciples; but on Mt. Tabor He manifested His Divine Nature. This vision of His Divinity, and the hearing of the heavenly witness to His being the Son of God, must have served the disciples in the days of the Lord’s passion–in the strengthening of a steadfast faith in Him and in His final victory.
THE DORMITION [THE FALLING ASLEEP – THE ASSUMPTION] OF THE MOST-HOLY BIRTH-GIVER OF GOD (THEOTOKOS)
The Lord Who, on Mt. Sinai, gave the Fifth Commandment, Honor your father and your mother (Exodus 20:12), showed by His own example how one should respect one’s parents. Hanging on the Cross in agony, He remembered His Mother, and indicating to the Apostle John, He said to her: Woman behold your son (John 19:26). After that, He said to John: Behold your mother (John 19:27). And so, providing for His Mother, He breathed His last. John had a home on Mount Zion, in Jerusalem, in which the Theotokos then lived. She dwelt there to the end of her days on earth. By her prayers, kind guidance, meekness and patience, she greatly assisted Her Son’s apostles. She spent most of her remaining time on earth in Jerusalem, often visiting those places that reminded her of the great events and of the great works of her Son. She especially visited Golgotha, Bethlehem and the Mount of Olives. Of her few distant journeys, her visit to St. Ignatius the God-bearer [Theophorus] in Antioch is recorded; as is her visit to Lazarus (whom our Lord resurrected on the fourth day), the Bishop of Cyprus. She also visited the Holy Mountain [Athos], which she blessed; and she stayed in Ephesus with St. John the Evangelist [The Theologian] during the time of the great persecution of Christians in Jerusalem. In her old age, she often prayed to her Lord and God on the Mount of Olives, the site of His Ascension, that He take her from this world as soon as possible. On one of these occasions, the Archangel Gabriel appeared to her and revealed to her that she would find repose within three days. The angel gave her a palm-branch, which was to be carried in her funeral procession. She returned home with great joy, hoping in her heart to see her Son’s apostles just once more in this life. The Lord fulfilled her wish, and the apostles, borne by angels in the clouds, gathered together at the house on Mount Zion. With great rejoicing she saw them, encouraged them, counseled them, and comforted them. Then she peacefully gave up her soul to God without pain or physical illness. The apostles took up her coffin, from which a heavenly fragrance arose–and, in the company of many Christians, bore it to the Garden of Gethsemane, to the sepulchre of her parents, Saints Joachim and Anna. By God’s providence, the procession was concealed by a cloud from the evil Jews. Even so, Aphthonius [Anthony], a Jewish priest, grabbed the coffin with the intention of overturning it, but an angel of God severed both his hands. He then cried out to the apostles for help, and was healed upon declaring his faith in the Lord Jesus Christ. The Apostle Thomas was absent–again, according to God’s providence–in order that a new and all-glorious mystery of the Holy Theotokos would be revealed. On the third day, Thomas arrived and desired to venerate [kiss] the body of the Holy Most-pure One. But when the apostles opened the sepulchre, they found only the winding sheet: the body was not in the tomb! That evening, the Theotokos, surrounded by a host of angels, appeared to the apostles and said to them: “Rejoice, I will be with you always.” It is not exactly known how old the Theotokos was at the time of her Falling Asleep, but the overwhelming opinion is that she was over sixty years of age.