Парохијско писмо за септембар 2024.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА СЕПТЕМБАР 2024. ГОДИНЕ ~

Љубав изједначава.
(Ф. М. Достојевски)

Драга браћо и сестре једну од највећих истина коју човечанство живи и коју сваки човек треба да научи, изговорио је један од највећих православних филозофа, писаца и мислилаца, Фјодор Достојевски. О овом дивном и великом човеку, многи су говорили похвалне речи и писали есеје хвалећи његова књижевна дела, али нико га није венчао славом и чашћу као Свети Јустин Ћелијски који каже за Достојевског да је он тринаести апостол.

Не би Достојевски могао писати о Богу и љубави на тако личан и дубок начин да их није носио у своме срцу. Толико је, вером, проникао у људску душу да је читаву срж живота преточио у две речи ЉУБАВ ИЗЈЕДНАЧАВА.

Достојевски потврђује Христове речи да онај који хоће да буде међу вама први, нека вам буде слуга (Мт. 20, 27), а живо сведочанство испуњења ове заповести јесу светитељи Цркве Христове. Они који су највеће благо, украс цркве, плод вере, јесу светитељи који су војујући и страдајући у овоме животу стекли награду у Царству Небескоме. Они остају за историју као најбољу учитељи живота и вере у Васкрслога Христа. На нама је да њихов живот прихватимо као поуку за наше живљење међу људима.

Данас, више него икада пре, љубав је потребна. Ако са љубављу и вером започнемо сваки посао, сваки подвиг, сваку замисао у нашем животу ми себе ставаљамо на пут светитеља Цркве Христове. Љубав је та која нас изједначава са сваким човеком, са сваком особом са којом се сусрећемо. У породици љубав изједначава брачне другове, у друштву она изједначава свакога човека и свакога од нас без притиска приморава да у свакоме видимо свога брата и своју сестру. Када вером започнемо своје мисли о искушењима која нас тренутно притешњују из нашег срца ће несумњиво да се отме молитва за свакога човека који пати, страда и мучи се. Моћ љубави не зауставља се на овоме, она ће, свакако, натерати, без присиле, нас да се молимо и за оне који нам зло чине јер: Ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5, 44).

Љубав, дакле, изједначава супарнке, она их заправо мири и збратимљава. Такав човек одступа од телесних страсти које, понекада, владају нашим животима, и постаје надтелесан у смислу да побеђеује своју грешну природу. Човек се уздиже до невероватних висина и стреми као оном циљу, као обличију Божијем, према заповести самога Спаситеља: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48).

Свештеник Синиша Милутиновић

У СЕПТЕМБРУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРАЗНУЈЕ ТРИ ВЕЛИКА ХРИШЋАНСКА ПРАЗНИКА:

Усековање Главе Св. Јована
Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.

Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина)
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

Воздвижење (поздизање) часног крста – Крстовдан
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше
три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

~ PRIEST’S LETTER FOR SEPTEMBER 2024. ~

Fr. Thomas Hopko

In addition to the celebration of the Annunciation, there are three major feasts in the Church honoring Mary, the Theotokos. The first of these is the feast of her nativity which is kept on the eighth of September.

The record of the birth of Mary is not found in the Bible. The traditional account of the event is taken from the apocryphal writings which are not part of the New Testament scriptures. The traditional teaching which is celebrated in the hymns and verses of the festal liturgy is that Joachim and Anna were a pious Jewish couple who were among the small and faithful remnant—“the poor and the needy”—who were awaiting the promised messiah. The couple was old and childless. They prayed earnestly to the Lord for a child, since among the Jews barrenness was a sign of God’s disfavor. In answer to their prayers, and as the reward of their unwavering fidelity to God, the elderly couple was blessed with the child who was destined, because of her own personal goodness and holiness, to become the Mother of the Messiah-Christ.

Your nativity, O Virgin, has proclaimed joy to the whole universe. The Sun of Righteousness, Christ our God, has shone from you, O Theotokos. By annulling the curse he bestowed a blessing. By destroying death he has granted us eternal life (Troparion).

By your nativity, O most pure virgin, Joachim and Anna are freed from barrenness; Adam and Eve from the corruption of death. And we, your people, freed from the guilt of sin, celebrate and sing to you: The barren woman gives birth to the Theotokos, the Nourisher of our Life (Kontakion).

The fact that there is no Biblical verification of the facts of Mary’s birth is incidental to the meaning of the feast. Even if the actual background of the event as celebrated in the Church is questionable from an historical point of view, the divine meaning of it “for us men and for our salvation” is obvious. There had to be one born of human flesh and blood who would be spiritually capable of being the Mother of Christ, and she herself had to be born into the world of persons who were spiritually capable of being her parents.

The feast of the Nativity of the Theotokos, therefore, is a glorification of Mary’s birth, of Mary herself and of her righteous parents. It is a celebration as well of the very first preparation of the salvation of the world. For the “Vessel of Light,” the “Book of the Word of Life,” the “Door to the Orient,” the “Throne of Wisdom” is being prepared on earth by God Himself in the birth of the holy girl-child Mary.

The verses of the feast are filled with titles for Mary such as those in the quotations above. They are inspired by the message of the Bible, both the Old and New Testaments. The specific Biblical readings of the feast give indications of this.

MAJOR FEAST DAYS IN SEPTEMBER:

THE BEHEADING OF SAINT JOHN THE BAPTIST [MATTHEW 14:1-12], September 11
Herod Antipas (son of the elder Herod who slew the children of Bethlehem at the time of Christ’s birth) was ruler of Galilee when John the Baptist was preaching. He was married to the daughter of Aretas, an Arabian prince. But Herod, an evil sprout of an evil root, put away his lawful wife and unlawfully took Herodias as his concubine. Herodias was the wife of his brother Philip, who was still alive. John the Baptist stood up against this lawlessness and strongly denounced Herod. Herod then cast John into prison. During a banquet in his court at Sebastia in Galilee, Salome–the daughter of Herodias and Philip–danced before the guests. Herod, drunk with wine, was so taken by this dance that he promised Salome anything she asked of him, even if it were half of his kingdom. Salome was persuaded by Herodias to ask for the head of John the Baptist. Herod gave the order, and John was beheaded in prison–and his head was presented to him on a platter. John’s disciples took the body of their teacher by night and honorably buried it, but Herodias pierced John’s tongue with a needle repeadedly, and buried his head in an unclean place. What later happened to John the Baptist’s head can be read on February 24. However, God’s punishment quickly befell this group of evildoers. Prince Aretas, avenging his daughter’s honor, waged war against Herod with his army and defeated him. The defeated Herod was sentenced by the Roman Caesar, Caligula, to exile (at first to Gaul, then later to Spain). Herod and Herodias lived in poverty and humiliation in exile, until the earth opened up and swallowed them. Salome died an evil death on the Sikaris (Sula) River (see “Reflection” below). St. John’s beheading occurred just before Passover [the Pascha] but its celebration on August 29 was established because a church that had been built over his grave in Sebastia (by Emperor Constantine and Empress Helena) was consecrated on August 29. The relics of John’s disciples, Eliseus and Audius, were also placed in that church.

THE NATIVITY OF THE MOST-HOLY THEOTOKOS, September 21
The Holy Virgin Mary was born of aged parents, Joachim and Anna. Her father was of the lineage of David, and her mother of the lineage of Aaron. Thus, she was of royal birth by her father, and of priestly birth by her mother. In this, she foreshadowed Him Who would be born of her as King and High Priest. Her parents were quite old and had no children. Because of this they were ashamed before men and humble before God. In their humility they prayed to God with tears, to bring them joy in their old age by giving them a child, as He had once given joy to the aged Abraham and his wife Sarah by giving them Isaac. The Almighty and All-seeing God rewarded them with a joy that surpassed all their expectations and all their most beautiful dreams. For He gave them not just a daughter, but the Mother of God. He illumined them not only with temporal joy, but with eternal joy as well. God gave them just one daughter, and she would later give them just one grandson–but what a daughter and what a Grandson! Mary, Full of grace, Blessed among women, the Temple of the Holy Spirit, the Altar of the Living God, the Table of the Heavenly Bread, the Ark of God’s Holiness, the Tree of the Sweetest Fruit, the Glory of the race of man, the Praise of womanhood, the Fount of virginity and purity–this was the daughter given by God to Joachim and Anna. She was born in Nazareth, and at the age of three, was taken to the Temple in Jerusalem. In her young womanhood she returned again to Nazareth, and shortly thereafter heard the Annunciation of the Holy Archangel Gabriel concerning the birth of the Son of God, the Savior of the world, from her most-pure virgin body.

THE EXALTATION OF THE HONORABLE CROSS, September 27
Two events in connection with the Honorable Cross of Christ are commemorated on this day: first, the finding of the Honorable Cross on Golgotha and second, the return of the Honorable Cross from Persia to Jerusalem. Visiting the Holy Land, the holy Empress Helena decided to find the Honorable Cross of Christ. An old Jewish man named Judah was the only one who knew where the Cross was located, and, constrained by the empress, he revealed that the Cross was buried under the temple of Venus that Emperor Hadrian had built on Golgotha. The empress ordered that this idolatrous temple be razed and, having dug deep below it, found three crosses. While the empress pondered on how to recognize which of these was the Cross of Christ, a funeral procession passed by. Patriarch Macarius told them to place the crosses, one by one, on the dead man. When they placed the first and second cross on the dead man, the dead man lay unchanged. When they placed the third cross on him, the dead man came back to life. By this they knew that this was the Precious and Life-giving Cross of Christ. They then placed the Cross on a sick woman, and she became well. The patriarch elevated the Cross for all the people to see, and the people sang with tears: “Lord, have mercy!” Empress Helena had a silver case made and set the Honorable Cross in it. Later, the Persian Emperor Chozroes conquered Jerusalem, enslaved many people, and took the Lord’s Cross to Persia. The Cross remained in Persia for fourteen years. In the year 628 A.D. the Greek Emperor Heraclius defeated Chozroes and, with much ceremony, returned the Cross to Jerusalem. As he entered the city Emperor Heraclius carried the Cross on his back, but suddenly was unable to take another step. Patriarch Zacharias saw an angel preventing the emperor from bearing the Cross on the same path that the Lord had walked barefoot and humiliated. The patriarch communicated this vision to the emperor. The emperor removed his raiment and, in ragged attire and barefoot, took up the Cross, carried it to Golgotha, and placed it in the Church of the Resurrection, to the joy and consolation of the whole Christian world.