Парохијско писмо за октобар 2024.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ОКТОБАР 2024. ГОДИНЕ ~

Јер жалост која је по Богу
Доноси покајање за спасење,
За које се не каје; а жалост
Овога свијета доноси смрт. (II Кор, 7, 10)

Драга браћо и сестре, није случајно Свети Апостол Павле исказао разлику у односу на жалост за стварима овога света и жалост за почињене грехе наше. Ова прва жалост не може никада да буде умирена и утешена јер уколико је наша свакодневна борба само да задобијемо што више материјалних добара и богатства, треба знати да та борба никада неће престати и из ње ниједан човек није изашао као победник. Жалост која је по Богу, јесте вапај наше савести која опомиње на грехе и преступе наше и позива на покајање. Та и таква жалост јесте благословена.

Различити су плодови ове две врсте жалости. Видимо да једна жалост доноси смрт а друга спасење. Свакако ће благоразуман човек изабрати ову другу врсту жалости али чињеница је да непријатељ рода људског не мирује. Ми данас срећемо много више: нервозних, депресивних, тужних и очајних људи него ли покајника. Први тугују за стварима овога века а други због греха својих.

Сагледавајући нашу народну душу и ту видимо јасну разлику. Наша национални програм никада није био истински јеванђелски – покајнички. Радије смо бирали да будемо: демократе, социјалисти, комунисти, анархисти али никада покајници – Христови. Одевали смо се у модернисте, традиционалисте, либерале, назадњаке, у задње време напредњаке али никада у Христове покајнике. Мењали смо капе и барјаке у боје: црвене, жуте, зелене али нисмо постајали бољи. Жалост овога света бивала је све јача и већа после сваке реформе, револуције и промена. Смењивали смо владаре, парламенте, председнике, савезнике и само наставили да тумарамо не схватајући да имамо само једног поузданог Савезника и Сарадника – Христа.

Познати српски духовник 20 века, отац Митрофан Хиландарац говорећи на тему Преображења управо опомиње наш српски народ речима: Српски народ се налази у ситуацији да не види светлост, да му је, можда више него икада, потребан преображај како би Васкрсао! Потребно му је покајање, а има се зашта кајати. Не ради се само о пет деценија богопротивне власти; читав век, па и више, српска историја је обележена постепеним, али све дубљим и трагичнијим заборављањем Бога. Шта се све није стављало на Његово место?! И вера у науку, и уздање у оружије, и ослањање на политику, на друштевене реформе, стране кредите, сопствену луду памет… Само се у покајање нисмо уздали!

Наш велики диховник није доживео да види даљи суноврат нашег народа. Наше поуздање у човека, вођу, лидера слично је старозаветном идолополклонству, а оно је Богу мрско. Читамо код протока Јеремије опомену свима:

Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа отступа срце његово.
Јер ће бити као вријес у пустињи, који не осјећа кад дође добро, него стоји у пустињи, на сухим мјестима у земљи сланој и у којој се не живи.
Благо човјеку који се узда у Господа и коме је Господ узданица.
Јер ће бити као дрво усађено крај воде и које низ поток пушта жиле своје, које не осјећа кад дође припека, него му се лист зелени, и сушне године не брине се и не престаје рађати род.
Срце је пријеварно више свега и опако; ко ће га познати?
Ја Господ испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путовима његовијем и по плоду дјела његовијех. (Јер. 17, 5-10)

Многи данас замишљају да су на стази покајања. Испитујући свој живот, своја дела и помисли искључиво материјалном методама они се не обазиру на речи и савете Господње. Призовимо постом и молитвом ову благословену жалост, да нам Господ подари снаге и љубави за покајањем. Уздајмо се у Њега, у правду и промисао Његову јер је Он тај који нам даје живот.

У Брнабију, 30. септембра 2024. године
Свештеник Синиша Милутиновић

У МЕСЕЦУ ОКТОБРУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

Преп. Петка — Параскева. Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу”. Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.
Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год.

~ PRIEST’S LETTER FOR OCTOBER 2024. ~

Reflections on Memorial Saturday

With the saints give rest, O Christ, to the souls of Your servants,
where there is neither sickness nor sorrow, and no more sighing,
but life everlasting. Kontakion – Tone 8

Neither are natural attachment to life nor our courage in bearing suffering, neither earthly wisdom nor even faith – however great – none of these can preserve us from sorrow for the dead. Death is a twofold phenomenon: there is the death of the departed, and the suffering and deadening in our own soul, occasioned by this painful process of separation. But the path of hopeless sorrow, gloom, and despondency is forbidden to the Christian. He must not recoil when faced with suffering nor remain impotently passive before it. He must exert his spiritual powers to the utmost in order to pass through suffering, and to emerge from its stronger, deeper, wiser.

No matter if we are weak in our faith or unstable in our spiritual life – the love you bear towards the departed is not weak; and our sorrow is so deep, precisely because our love is so strong. Through the tension of our love, we too shall cross the fatal threshold which they have crossed. By an effort of our imagination, let us enter into the world which they have entered; let us give more place in our life to that which has now become their life; and slowly imperceptibly, our soul will be turned into joy which no man can take from us.

Man is a being that was created to live in community. In such a state, throughout his life, he creates and maintains relationships that collapse and end with death. Death is an unnatural thing for man because it separates him from the object of his love. At the same time, death is proof and confirmation that love has no boundaries and extends into ages of ages.

Rev. Sinisa Milutinovic

MAJOR FEAST DAYS IN OCTOBER:

THE VENERABLE PARASCEVA [PETKA]
This glorious saint was of Serbian descent, and was born in the town of Epivat between Selymbria and Constantinople. St. Parasceva’s parents were wealthy, devout Christians. They also had a son, Euthymius, who was tonsured a monk during his parents’ lifetime, and later became the famous Bishop of Madytos. The virgin Parasceva always yearned for the ascetic life for the sake of Christ. After her parents’ repose, she left her home and went first to Constantinople, then to the wilderness of Jordan, where she lived the ascetic life until old age. Who can express all the labors, sufferings and demonic temptations that St. Parasceva endured in the course of her many years? In her old age, an angel of God once appeared to her and said: “Leave the wilderness and return to your homeland; it is necessary that you render your body to the earth there, and your soul to the habitation of the Lord.” St. Parasceva obeyed, and returned to Epivat. There she lived for two years in ceaseless fasting and prayer, then gave up her soul to God and took up her abode in Paradise. St. Parasceva entered into rest in the eleventh century. Over the course of time her relics were translated to Constantinople, to Trnovo, again to Constantinople, and then to Belgrade. Her relics now repose in Romania, in the town of Iasi. In Belgrade, the well of St. Petka miraculously heals the sick who draw near with faith in God and love for this saint.*)
SAINT PETER OF CETINJE, METROPOLITAN OF MONTENEGRO
Peter was born on April 1, 1749 A.D., in the village of Njeguš. He entered the monastic order at the age of twelve. Following the death of Metropolitan Sava in 1782 A.D., Peter became the Metropolitan and ruler of Montenegro. This glorious man dedicated his entire holy life to his people. He worked with all his strength to reconcile the quarreling clans of Montenegro, and strove mightily to defend the land and people from greedy aggressors. He succeeded in both tasks. He is especially glorified for his victory over Napoleon’s army in Boka and Dalmatia. He was very strict with himself, and with everyone else he was just and condescending. Peter lived in a small cell like a simple monk even though he was a prince over the people. He reposed on October 18, 1830 A.D. His miracle-working relics repose, incorrupt, in the Monastery of Cetinje. The Lord glorified him in the heavens and on earth as His faithful and long-suffering servant.