Парохијско писмо за фебруар 2025. – Priest’s Letter for February 2025.
~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ФЕБРУАР 2025. ГОДИНЕ ~
Страх је Господњи мржња на зло.
(Приче Сол. 8, 13)
Свето Писмо и богомудри оци Цркве непрестано истичу и напомињу страх Господњи као почетак усавршавања у вери и духовном животу. Свети Григорије Богослов објашњава ову Божију педагогију следећим речима: “Где има страха (Господњега) ту се заповести поштују, где се заповести поштују, тело се чисти, тај облак који заклања душу и не дозвољава јој да јасно види Божанске зраке.”
Човечија осећања љубави, страха итд. не могу и не смеју да се стављају у рационалне оквире нашег бића када се та осећања односе на Бога. Тако љубав према Богу има своју пуноћу и смисао у послушности (чувању) заповести Божјих, према речима Светог Владике Николаја који каже: “Онај који љуби тај и слуша. Ако желиш сазнати, колика је љубав твоја према Богу, измери твоју послушност према вољи Божијој, и одатле ћеш добити одговор.” Ако желимо да употпунимо ову мисао Светог Владике, онда свакако треба да се осврнемо и на мисао великог подвижника Светог Исака Сирина који каже: “Као што је немогуће проћи море без брода или чамца, тако нико не може да задобије љубав без страха. Смрадно море које се простире између нас и нашег унутрашњег раја, може се прећи само са бродом покајања којим крмани (управља) страх. Уколико страх не управља бродом покајања, прелазећи преко мора овога света у намери да приђемо Богу, утопићемо се у том смрадноме мору.”
Поставивши сигурне темеље на којима желимо да саградимо своју духовну кулу и уздигнемо се са ње Господу, ми морамо поставити себи питање да ли ми заиста мрзимо зло и грех? Опет се враћамо на свете оце који једногласно поручују да уколико не замрзимо грех и зло не можемо се ослободити истог. Има једна интересантна светоотачка прича која објашањава како се многи од нас лажно бране од греха и страсти, то свети оци пореде са човеком који се од паса, који га нападају, брани тако што их покушава отерати хлебом (наравоученије: пси су нечисте помисли, страсти, демони…). Дакле, зло мора да се омрзне сваком пором свога бића да би могли да му се на време и на прави начин одупремо. Уколико правимо било какав компромис на овом путу, јасно је да се искушења од нас неће удаљити а још јасније да ми, из различитих разлога, не желиmо да се она од нас удаље. Искусан човек у овој духовној борби зна да је неопходно свакодневно преиспитивати своје помисли.
Сигуран знак да се у нама развија нека страст или се већ развила, јесу помисли. Ако нам се често (чешће од других) јавља помисао или слика о некоме или нечему, у нашем срцу се зачиње страст која стимулише наше тело да почини грех. Морамо непрестано да претресамо наше помисли, морамо бити трезвени у духовном животу. Лоше помисли јесу, на жалост, свакодневница свих нас. Борба са њима састоји се у томе да не тежимо њима, да их не хранимо, да им не дозволимо да нас обузму. Њих је тешко не имати, светитељи Цркве Христове су их имали и водили љуту борбу са њима до краја својих живота.
У свему овоме важно је знати и разумети да ми нисмо сами, да нисмо препуштени сами себи. У овој беспоштедној борби за душе наше, Господ нам је дао молитву да нас она води. Молитва није само наша смерница ка Божанским установама она је у исто време и тест и испит наше духовне снаге и способности, према речима Светог Теофана Затворника: “Молитва је тест (испит) свега, молитва је извор свега; молитва је покрет свега; молитва је наставник (управитељ) свега. Ако је молитва (молитвени живот) у реду, све је у реду.” Једном речју, ако наш молитвени живот није здрав и редован тј, успешан, човек не може очекивати успеха ни на једном другом пољу духовног узрастања.
Предајмо своје мисли и срца Господу, драга браћо и сестре, јер Он никада никога није питао “знаш ли”, “разумеш ли”, него “верујеш ли”. С вером у Њега свака наша борба биће лакша и сигурнија, а без Њега свака наша борба унапред је изгубљена. Амин!
У Брнабију дана, 29. јануара
Свештеник Синиша Милутиновић
У ФЕБРУАРУ НАША СВЕТА ЦРКВА МОЛИТВЕНО ПРОСЛАВЉА:
Света Три Јерарха
Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије 1. јануар, Григорије 25. јануар и Златоуст 27. јануар. А овај заједнички празник установљен је у XI столећу за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: „Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно… нити има међу нама првог ни другог“. Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.Сретење Господње
У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.
~ PRIEST’S LETTER FOR FEBRUARY 2025. ~
The Fear of the Lord is Hatred of Evil
(Proverbs 8:13)
The Holy Scripture and the divinely inspired Fathers of the Church constantly emphasize and remind us that the fear of the Lord is the foundation of faith and spiritual growth. Saint Gregory the Theologian explains this divine pedagogy with these words: “Where there is fear (of the Lord), commandments are obeyed; where commandments are obeyed, the body is purified—that cloud which veils the soul and prevents it from clearly seeing the divine rays.”
Human feelings like love and fear cannot and should not be confined to rational boundaries when directed toward God. Love for God finds its fullness and meaning in obedience to His commandments. As Saint Nikolai Velimirovich says: “He who loves also obeys. If you want to know how much you love God, measure your obedience to His will, and there you will find your answer.”
To expand on this thought, let us turn to the words of Saint Isaac the Syrian, who writes: “As it is impossible to cross the sea without a ship or boat, so no one can attain love without fear. The fetid sea that stretches between us and our inner paradise can only be crossed with the ship of repentance, steered by fear. Without fear steering the ship of repentance, we will drown in this foul sea while attempting to draw near to God.”
Having laid the firm foundation upon which we wish to build our spiritual tower and ascend to the Lord, we must ask ourselves: Do we truly hate evil and sin? Once again, the Church Fathers unanimously teach that unless we hate sin and evil, we cannot free ourselves from them. There is an illustrative story from the Fathers that compares many of us to a man trying to fend off attacking dogs by throwing them bread. The dogs, representing unclean thoughts, passions, or demons, are not driven away by compromise or indulgence. Evil must be hated with every fiber of our being so that we can resist it in time and in the proper way.
If we make any compromise on this path, it becomes clear that temptations will not depart from us, and even more so, that we may not truly want them to leave. An experienced person in spiritual warfare understands the necessity of daily examining one’s thoughts.
A sure sign that a passion is developing—or has already taken root—in us is the persistence of certain thoughts. If we frequently entertain thoughts or images about someone or something, a passion begins to form in our hearts, driving our bodies toward sin. We must constantly scrutinize our thoughts and remain vigilant in our spiritual lives. Negative thoughts, unfortunately, are a daily struggle for us all. The battle against them lies in resisting their allure, refusing to feed them, and not allowing them to consume us. Even the saints of Christ’s Church struggled fiercely with such thoughts until the end of their earthly lives.
In all of this, it is vital to remember that we are not alone or left to our own devices. In this relentless battle for our souls, the Lord has given us prayer as our guide. Prayer is not only our path toward divine principles but also a test and measure of our spiritual strength and capability. Saint Theophan the Recluse writes: “Prayer is the test of everything; prayer is the source of everything; prayer is the motive for everything; prayer is the guide of everything. If prayer is right, everything is right.”
In other words, if our prayer life is neither healthy nor consistent, we cannot expect success in any other area of spiritual growth.
Let us entrust our thoughts and hearts to the Lord, dear brothers and sisters, for He never asks, “Do you know?” or “Do you understand?” but rather, “Do you believe?” With faith in Him, every struggle becomes lighter and more certain, while without Him, every battle is lost before it begins. Amen.
Reverend Sinisa Milutinovic
MAJOR FEAST DAYS IN FEBRUARY
Three Holy Hierarchs
Saints: Basil the Great, Gregory the Theologian and John Chrysostom each have their own day of celebration in the month of January, namely: Basil the Great January 1, Gregory the Theologian January 25 and John Chrysostom January 27 and November 13. And this common holiday was established in the 11th century during the reign of Emperor Alexius Comnenus. Once there was a dispute among the people about which of these three was the greatest. And so, some were called Basilians, others Gregorians, and still others Johnites. But by the providence of God, this dispute would be resolved to the benefit of the church and to the even greater glory of the three saints.Meeting of the Lord
On the fortieth day after Christmas, the Most Holy Virgin brought her divine Son to the temple in Jerusalem to consecrate Him to God and purify herself according to the law (Leviticus 12:2-7; Exodus 12:2). The father of John the Forerunner priest Zacaharius, put the Virgin Mary not in a place for women, but in a place for girls in the temple. On that occasion, two strange people appeared in the temple: the old man Simeon and Anna, the daughter of Phanuel. The righteous old man took the Messiah in his arms and said: “Now you are letting your servant go in peace, Lord, according to your word…” Simeon also said about Christ the Infant: “Behold, this one lies down to bring down and raise up many in Israel, and to be a sign against which one will speak” (Lk 2, 29 and 34). Anna, who from her youth served God in the temple with fasting and prayers, herself recognized the Messiah, so she glorified God and announced to the people of Jerusalem about the arrival of the long-awaited One.