Свети смисао фреско-сликарства

 

Freska, Rodjenje Hristovo, Kraljeva crkva Studenica

 
“Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима и то: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичким (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. (…) Јер част која се одаје икони [лику], прелази на Оригинал [прволик] и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.” (Орос вере Седмог васељенског сабора одржаног у Никеји 787. год.). (Јевтић, 1988: 32-33)

Овим Оросом вере је потврђена пракса Цркве и светоотачко предање првих вијекова да се изображавају свети људи и догађаји из свештене црквене историје. Још од времена првих хришћана унутрашњост простора гдје су се хришћани окупљали на молитву и Свету Евхаристију, украшавали су се ликовима светих што ће кроз вјекове процвјетати у иконостас и фрескопис. Фрескопис открива љепоту и пуноћу наше вјере и чува догматско учење које неприкосновено указује ка Једином Истинитом Богу Христу Спаситељу. Сликовито указује на апостолско сведочење свега што су чули и видјели од Христа. Црква као Икона Царства Небеског на земљи изображава Божији Лик и фрескопис је живо предање цркве у сликама и бојама. Кроз фрескопис оживљује се наша припадност црквеној заједници чега смо саставни дио и по насљедству вјере и по властитом избору.

По фрескама препознајемо православне храмове. Есхатолошки карактер православног храма и литургијског простора естетски је украшен фрескама, иконама, одеждама свештеника и светим сасудима да се нагласи Небеско Царство. Фрескопис храма и свете иконе, и цјелокупни освећени простор, са својим архитектонским рјешењем и унутрашњим дизајном има за узвишени циљ да оживи осјећај присуства Божијег у сваком човјеку који приступа у Храм Живог Бога.

Aрхитектура Цркве и њена прелијепа унутрашњост одају о светост мјеста и небеског царства о коме чезнемо и коме тежимо. Тамјан освећује чула и подстиче на узвишене мисли, кријепи душу и тијело, а милозвучно појање утиче на умно-срдачни доживљај божанствене литургије и осталих богослужења. Све је тако савршено Творац уредио да се свако људско биће осјећа тако прелијепо у Кући Оца Небеског. Фрескопис је као њежни одраз и вољени загрљај Оца Небеског за сваког живог човјека.

Да би се традиционални православни образац за програм и распоред фрескописања одржао поштују се установљени црквени канони који чувају свету богослужбену и литургијску намјену освештаног Храма.

Fresko-slikarstvo, srpska pravoslavna crkvaРазвој типика црквене умјетности и канона се постепено одвијао уз праћење развоја богословске мисли, правилног тумачена литургије, беседа и омилија, богослужбених текстова. Познати су сликарски приручници: Елпијев из IX-X вијека, Ираклијев из X вијека, приручник свештеника Теофила, Типик о Зидном сликарству Нектарија Србина из XVI вијека. Познат је такође Први јерусалимски рукопис Ерминија из XVII вијека и Књига Попа Данила из 1674. године (Развој свештене уметности, 2009).

Распоред и програм фрескописа доказује да фрескопис није реализам и технике које се користе откривају виши и небески смисао. Боје фресака симболично представљају учење и историју Цркве. Плава позадина се често користи и означава људску природу која треба да се преобрази и обожи кроз подвиг у личном и општем спасењу кроз светотајински живот у Цркви.

Бог је Творац и материјалног и нематеријалног свијета. Зато када се користи златна боја у фрескописању означава се постојаност истине учења Цркве јер злато је трајно и увијек исто, тако и Истина Христове науке је увијек иста (Јевр. 13, 8). Симболично златна боја представља нестворену Божју свјетлост која сија јаче од сваког злата. Ореол и сјајна светитељска лица су озарена божанском свјетлошћу

Теолошки значај фрескописа

Фрескопис повезује Стари и Нови Завет у једну цјелину. Осликавају се старозавјетна пророштва о најави доласка Месије, а затим се осликава стварање Новог Завјета кроз Христово Оваплоћење, те све велике догађаје Христовог Спаситељског дјела на земљи, Христових чуда, Преображења, Распећа и жртве на Крсту, Славног Васкрсења, Вазнесења на небо. Фрескопис описује Дјела Апостолска и оснивање Цркве Христове на земљи на празник Педесетнице.

Историјске билблијске личности и учење цркве, догађаји из црквене историје и из живота црквене заједнице од њених првих дана су описане фрескама. Овековјечена су мученичка и страдална житија светих мученика и пророка, сачувано догматско богословље Цркве о Богочовеку Христу, ороси васељенских сабора и Символ вере, једном рјечју фрескопис је осликано православље у свој својој божанственој љепоти. Фрескописац кроз подвиг молитве и поста фрескописом саображава учењу Свете Православне Цркве и фрескописац је умјетник који на сликовит начин саображава Ријеч Божију и учење Светог Писма и предање Светих Отаца. Фрескопис сликовито и тајанствено повезује небо и земљу и употпуњава унутрашњост Цркве.

Светоотачко предање и богословље очувано је у ликовима Св. Три Јерарха, Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Светих пустињака и мученика, првомученика Архиђакона Стефана, Св. Георгија, Св. Димитрија. Српски светитељи су такође неизоставни дио шеме фрескописа од Св. Саве, Св. Симеона Мироточивог, Св. Великомученика Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког, Св. Петке, Св. Николаја Жичког, Св. Стефана Дечанског, Св. Арсенија, Св. Петра Цетињског и светих српских мученика.

Источник Живота

Према Апостолском Канону православни храмови и олтари су окренути према Истоку одакле ће као муња са Истока бити други Христов долазак /Матеј 24:27, Апостолски канон (1, II, 57). Олтар представља Престо Божији, символише Небеса, духовну свјетлост и Сина Праведности, Христа. Олтарски дио храма је одвојен иконостасом од брода Цркве и живопише се литургијским свештеним радњама, и по зидовима се осликавају прво сви велики празници, од олтара према наосу, пјевницама те средишњем дијелу цркве, куполе и припрате. Тематска цјелина фрескописног циклуса сваког Храма има у себи најважније празнике и догађаје из Светог Писма. У свакој Цркви или манастиру за одабир фрескописа постоји договор епископа, надлежног свештеника или игумана са ктиторима и вјерним народом, о потребама и значајним светитељима везаним за сваку појединачну Цркву.

Олтарски дио фрескописа је сав посвећен служењу Божанствене Литургије, те се углавном у олтару осликава Агнец и Причешће Апостола а затим преко Великих празника илуструје остале црквене догађаје у броду и припрати цркве. Из Књиге Постања о Домостроју Божијег о спасењу човечанства осликава се кроз лик Пантократора, Бог Творац и Сведржитељ васељене, те старозаветне теме и шеме Стварања човјека и човјеков пад у гријех, и непослушност и одступање људи од Божјих закона. Брига о праведном Ноју и Нојева барка. Божије обећање и благослов Авраму, Аврамова праведност и потпуна оданост Богу спремност да жртвује свог сина јединца Исака. Веза неба и земље осликана је с Праоцем Јаковом и Јаковљев љествица коју је видио у сну пуну Анђела је образац осликан да би се учили постепености и смирењу. Јаковљев сан је праобраз Богомајке која је од небески узвишена као земаљски цвијет од људског рода.

Српско фрескосликарство

У Српској Православној Цркви Св. Сава је првенствено настојао да фрескопис илуструје оснивање Христове Цркве на земљи, да се осликају остварена старозавјетна пророштва о доласку Месије и укаже на испуњење Старог Завјета у Новом Завјету. Догађаји старозавјетне и новозавјетне историје су неодвојиво осликани и на тај начин се показује нераскидива веза између Старог и Новог Завјета.

Велелепни али истовремено и скромни фрескописи Жиче, Хиландара, Студенице, Манасије, Сопоћана, Високих Дечана, Манастира Ђуниса, Тврдоша, Храма Св. Трифуна у Котору, новоосвећног Храма Васкрсења Господњег у Подгорици, те Саборног Храма свих Срба светитеља у Мисисаги, Манастира Нова Грачаница и Манастира Св. Преображења Господњег у Милтону – су примјери фрескописане божанствене љепоте у бојама и сликама а сви расцвјетани под невидљивим молитвеним жезлом Св. Саве. Српски манастир Хиландар је једна од највећих ризница фрескописа. У Хиландару се налазе једни од најстаријих фрескописа из XIII, XV и XVIII века.

Свети Сава је нарочито настојао да кроз распоред и одабир фрескописа очува континуитет аутокефалне српске Цркве са првобитном хришћанском Црквом на Сиону коју је основао сам Христос. Св. Сава и на живописани начин жели да усмјери српску историју и српску цркву у правцу јерусалимске и подстиче је да слиједи хришћанске узоре Саборне Цркве. Св. Сава је нарочито желео да има јединство са Лавром Св. Саве Освећеног из IV века јер је њему било изузетно важно да обједини и народ и монаштво у Српску Цркву. Као равноапостолном просветитељу Св. Сави је било важно да су сводови пјевнице и зидови ближе олтару осликани Великим празницима Божића, Васкрсења, Преображења, Богојављења, Вазнесеља, Крстовдана, Рођења, Ваведења и Успења Пресвете Богородице.

Српски стил фрескописа се развијао вијековима, осрбљавао утицаје источног ромејског стила и одолијевао затамњелим гротескним утицајима. Живо сликарство свјетлости Јеванђеља сија и изсијава у свакој Православној Цркви. У жичком фрескосликарству у XIII и XIV вијеку, сачуване су идеје Св. Саве које је живописао Жичу за Прву новоустановљену српску ахриепископију. Иако је било доста утицаја на српско фрескосликарство је ипак остало оригинално и препознатљиво по скромности боја и стилу гдје фреске не одвлаче пажњу неко усредсређују човјека ка Храму, молитви и покајању.

Кроз живописане јеванђелске и светозаветне приче и чуда свеобухватно јединство храма и верних осјећа се у савршеној хармонији. Човјек који је призван на заједницу са Богом и небеским становницима гледајући живописане ликове осјећа припадност и осјећа простор вјечности на ограниченом простору на коме се Црква налази. Сви вјерни који прихватају апостолску вјеру су дио храма и уграђују себе у Храм својом саборношћу и јединством у Цркву Тијела Христовог.

Љиљана Тољевић

 

Библиографија:

  • Развој свештене уметности, Смиљана Ћурчић, Број 1014, 2009.
  • The Fresco Project, Holy Trinity Serbian Orthodox Church, Butte, Montana, 2006.
  • Идејне основе тематског програма живописа Цркве Св. Димитија у Марковом манастиру, Марко Д.Томић Ђурић, докторска дисертација Универзитет у Београду, 2017.
  • Архитектура српског православног храма – утицаји и развој у првим деценијама XXI века, Мирко Станимировић, докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Ниш, 2017.
  • Пећки фрескопис, Нина М. Лојовић Милинић, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 46, 2018.