У славу Видовдана у нашој ЦШО одржана је Видовданска прослава која је започела Св. Литургијом у недељу 25. јуна и у склопу богослужења одржан је парастос косовским мученицима и свих српским мученицима од Косовске битке до данас.

За погачу и кољиво су се побринули Биљана Кос и Никола Ђашић.

Након богослужења и молитве се наставила прослава Видовдана уз пригодни академски рецитал у част Св. Цара Лазара и свих косовских мученика.

Одрецитоване су и отпеване песме Св. Владике Николаја из косовског циклуса и приказана је видео презентација о житију Св. Цара Лазара. За послужење су се се побринуле чланице КСС Косовка девојка.

На сам дан Видовдана служена је Св. Литургија уз присуство верног народа.

Свети мученик цар Лазар и свети српски мученици

Видовдан

Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави.

Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).